Da li je blasfemija još uvek moguća u eri šitpostinga?1 Preplavljeni smo licemernim moralisanjem, ali nam je malo toga zaista sveto. Jedan od retkih izuzetaka je esej Done Haravej „Manifest za kiborge: nauka, tehnologija i socijalistički feminizam osamdesetih“ (A Manifesto for Cyborgs: Science, Technology, and Socialist Feminism in the 1980s), samodeklarisan kao bogohulno delo, mada je tokom protekle četiri decenije ušao u sveti kanon feminističke teorije. Ovaj „ironični politički mit“ obavezna je literatura na studijama antropologije, sociologije, roda i kvir teorije, a pokrenuo je i čitave podvrste feminističke misli (sajber-feminizam, ksenofeminizam). Aluzije na Manifest postale su tako česte u savremenoj kulturi da je časopis ArtReview nedavno proglasio njegovu autorku trećom najuticajnijom osobom u svetu umetnosti.

Haravej je svoj esej, poznat jednostavno kao „Manifest kiborga“,2 objavila 1985. godine kao svoj odgovor na poziv časopisa The Socialist Review na razmatranje budućnosti socijalističkog feminizma. Tekst je nastajao pri kraju prvog mandata Ronalda Regana: holivudska zvezda osvojila je predsedničku funkciju nostalgičarskim obećanjima da će „Amerika ponovo biti velika“, dok je iscrpljena levica bila zarobljena u vrtlogu unutrašnjih sukoba i identitarijanizma. Hrišćanski fundamentalizam bio je u usponu. Američka vojska je traćila ogroman novac na skupe tehnološke besmislice, kao što je program „Ratovi zvezda“ za odbranu galaksije, dok su filmski blokbasteri (Blejd raner, Terminator) dramatizovali distopijske strahove od spajanja čoveka i mašine.

U to vreme, američke feministkinje uglavnom su nauku i tehnologiju doživljavale kao alate patrijarhalnog ugnjetavanja, a prednost davale sentimentalnim, esencijalističkim odnosima žene sa prirodom. U taj spiritualizam „Majke-Prirode“ Haravej je unela jednu novu feminističku ikonu: kiborga. Delom čovek, a delom mašina, njen kiborg je bio „nezakonito čedo“ patrijarhalnog tehnokapitalizma: bespolan, fragmentisan, oslobođen roditelja, društveno konstruisan i upleten u mreže drugih bića – „neka vrsta rastavljenog i ponovo sastavljenog postmodernog kolektivnog i ličnog sopstva“. Stare binarne podele (čovek/mašina, čovek/životinja, priroda/kultura), tvrdila je Haravej, više nisu relevantne i umesto da se nadamo povratku nekoj mitskoj organskoj celini, vreme je da prihvatimo „konfuziju granica“ i naše „zajedničko srodstvo sa životinjama i mašinama“.

Esej se oslanjao na himere svih vrsta (hermafrodite, sijamske blizance, Frankenštajnovo čudovište) kako bi prikazao udvojenu viziju koju je Haravej smatrala ključnom za pružanje otpora. Komunikacione tehnologije predstavljale su sistem dominacije, ali budući da su se sastojale od informacija, odnosno teksta, bile su fluidnije i podložnije preoblikovanju od starih industrijskih tehnologija, pa su se mogle iskoristiti i upregnuti za feminističke ciljeve. Haravej se služila popularnim motivima naučne fantastike da opiše utopijsku budućnost biohakinga i samoodređenja: bebe sa srcima babuna, biotehnologije koje omogućavaju sintetičko umnožavanje umesto organske reprodukcije, hibridna tela koja brišu granice između životinje i mašine. Genetski inženjering je preinačio naše razumevanje tela: organizmi su u svojoj suštini sistemi za obradu informacija koje se mogu redigovati po volji. I mašina i čovek su „kodirani tekstovi s kojima stupamo u igru pisanja i čitanja sveta“, objašnjavala je Haravej, a kiborg predstavlja „sopstvo koje bi feministkinje trebalo da programiraju“.

Haravej je u to vreme bila profesorka na studijskom programu Istorija svesti Univerziteta Kalifornije u Santa Kruzu, raskrsnici kontrakulture i Silicijumske doline, u trenutku kada je proizvodnja poluprovodnika upravo počela da ustupa mesto eri personalnih računara. Naizgled nezavisan od čitavog nasleđa socijalističke i feminističke misli koja mu prethodi, njen manifest je u mnogo čemu bio jedinstven i poseban, baš kao i Santa Kruz. Jezik Manifesta je drska, stilizovana provokacija, kojom je Haravej publici lobovala upečatljive ideje – „Radije bih bila kiborg nego boginja“, ili „Naše najbolje mašine napravljene su od sunčevog sjaja“ – što je Grajms3 prošlog decembra na platformi X opisala kao poeziju „koja razbija“, a sam Manifest kao „jednu od najboljih stvari ikada napisanih“. Mada nastaje u tehnološkom okruženju vrlo različitom od našeg, vizija tela posredovanog mašinom i danas inspiriše nove generacije feministkinja – od levičarki kao što je Sofi Luis, koja razmatra „gestacijske komune“ sa veštačkim matericama, do kritičarki kulture koje u kiborgu vide prepoznatljiv liberalno-feministički simbol samoostvarenja i ženske moći. Spisateljica Rejčel Kadzi Gansa, na primer, tvrdi da je Bijonse, koja se poigrava konstruisanom prirodom slave, zapravo otelotvorenje kiborga Done Haravej.

Sve to deluje kao slabašan nagoveštaj nekog novog uzleta. Nakon decenija zastoja na pisti ka budućnosti kakvu je Haravej zamislila, približavamo se trenutku koji momci iz Silicijumske doline nazivaju „poletanje“. Digitalne tehnologije koje su u vreme objavljivanja Manifesta bile tek u zametku, ušle su u pozno doba adolescencije i uskoro će naš svet izmeniti do neprepoznatljivosti. Čini se da smo konačno na pragu dugo iščekivanog poretka kiborga. Haravejevske feministkinje, koje se vešto snalaze na........

© Peščanik