Oblik populizma koji diktator uvodi pred mogućne izbore dobro je poznat u trećem svetu, u društvima zasnovanim na plemenskim jedinicama (tribalno društvo). Specifičnost srpskog modela je u istovremenoj destrukciji plemenskog sistema – stalno potpirivanje razdora između srpskih, albanskih, crnogorskih i ostalih susednih balkanskih plemena, i istovremeno insistiranje, sasvim retrogradno, nefunkcionalno i u suprotnosti sa svim savremenim društvenim tendencijama, na patrijarhalnom jezgru, dakle najmanjoj društvenoj jedinici – porodici. Lažna kohezivnost plemena pojavljuje se u fantazmi koju diktator realizuje – da vlast uopšte ne funkcioniše, zajedno sa institucijama, nego funkcioniše samo on, koji obilaskom oživljava, stvara i kontroliše vlast u svakom selu i zaseoku posebno. Tačnije rečeno, država po njemu uopšte ne postoji, nego je on pokreće predući paučinu od mesta do mesta. Tamo negde postoji usporena radionica puna glupaka (tako ih diktator oslovljava), pa onda on strogo telefonira i tako započinje uglavnom asfaltnu akciju, premda ima i drugih, po želji onih koji su se ugurali u prvi red. Lokalna vlast gubi svaki smisao jer diktator sve zna bolje i više, a kad mu se prohte, zlobivi namćor javno ponižava........

© Peščanik