Đura Jakšić: Na Liparu

Jeste li mi rod, siročići mali?Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?Ili vas je, slabe, progonio svet –pa dođoste samo da, kad ljude znamo,da se i mi malo bolje upoznamo,u dvopevu tužnom pevajući set?…

Mi smo male,al’ smo znaleda nas nećeniko hteti,niko smetitako voletikao ti…– Ćiju ći!

Moje tice lepe, jedini drugari,u novome stanu poznanici stari,srce vam je dobro, pesma vam je med;ali moje srce, ali moje grudiledenom su zlobom razbijali ljudi,pa se, mesto srca, uhvatio led.

S belom bulom,sa zumbulom,šaren-rajem,rajskim majem,cvećem, mirom,sa leptirom,letimo ti misrca topiti…– Ćiju ći!

Moje tice male, jadni sirotani!Prošli su me davno moji lepi dani,uvelo je cveće, odbego me maj,a na duši osta, ko skrhana biljka,il’ ko tužan miris uvelog bosiljka,jedna teška rana, težak uzdisaj.

Diktator je dao svoju najgnusniju izjavu, amblemsku po upotrebi laži, plagijatu,........

© Peščanik