Док се на Блиском истоку ракете размјењују као некад дјеца сличице, у нашој „економски стабилној“ свакодневици свједочимо феномену који би и Теслу оставио без текста, односно бежичном преносу цијена.

Нашим дистрибутерима нафте не треба ни танкер, ни цијев, па чак ни нова набавка. Довољно је да се на ТВ екрану појави први дим изнад Ирана и цијене на пумпама у БиХ скоче брже од притиска просјечног пензионера.

Како је више пута упозоравао економиста Игор Гавран, у пракси гледамо школски примјер тржишне пљачке народа. Гориво се продаје по „ратним“ цијенама иако је набављено у временима мирних берзи. Изгледа да су наши трговци су, очигледно, визионари и не чекају да нафта поскупи и цијене подижу превентивно, да нас криза не затекне неспремне.

У БиХ сви воле да „лове у мутном“ и на саму помисао кризе цијене скачу као да их гони пожар. С друге стране кад цијене на берзи падају тада ступа на снагу чувени „ефекат перја“ и сваки фенинг код нас пада као да се пахуље спуштају са врха Триглава. Није то, уосталом, ништа ново. Још је Адам Смит прије скоро два и по вијека записао да се „људи исте струке ријетко окупе, а да разговор не заврши неком врстом завјере против јавности“.

Наравно, све ово трговцима од струке не би било могуће без државе те брижне мајке која у оваквим ситуацијама показује изузетну способност да ћути. Док трговци, да не кажемо тајкуни и мешетари, подижу цијене, институције пажљиво пазе да се не умјешају у тржишну „слободу“.

Више цијене значе и више пореза, а тиме и пунија каса што је добра вијест за оне који од ње живе, што је бар један од разлога немијшање у тржиште.

Док се власт и трговци сналазе, народ је пронашао једини функционални кризни штаб, онај на перону аутобуске станице. Статистика показује да је БиХ прошле године практично „послала једну општину“ да ради у Словенију. Хиљаде људи су спаковале живот у кофер, бјежећи из економије у којој марже расту брже од плата. Док наши људи у туђини зарађују хљеб насушни, овдје се онај домаћи, због цијене нафте, полако претвара у луксуз.

У међувремену, земље региона бар покушавају нешто да ураде и Србија је забранила извоз енергената да сачува своје тржиште, Хрватска смањила марже на гориво. Код нас се власт и даље ослања на прашњаве уредбе из неких прошлих времена, иако су данас другачије околности и тржиште се мијења брзином свјетлости. Ситуација се најбоље описује старом пословицом „пси лају, каравани пролазе“. Само што су данас пси цијене, криза и сиромаштво, а караван политичка елита која поред свега пролази са затамњеним стаклима својих лимузина. Додатни проблем је и апатија народа који је заробљен у старом балканском рефлексу „нек комшији цркне крава“, и што смо постали друштво које се више жали него што се буни.

Власт добро зна док год је народ спреман да само јаче стеже каиш нема разлога да се ишта мијења.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.

© Glas Srpske