U ovoj priči glavni junaci su jedan tigrasti komarac i jedan stanovnik Novog Beograda, a reč je o članu moje šire porodice, koga ćemo za ovu priliku zvati Velja.

Ništa se Velji ne bi dogodilo i ja ne bih otkrila veliku rupu u zdravstvenom sistemu Srbije da se inkriminisani komarac najpre nije okomio na pticu za koju će se ispostaviti da je zaražena virusom Zapadnog Nila. Virus će to jedva dočekati i odmah preći u telo komarca. Da ne bude zabune, ovo su poznati putevi prenosa virusa Zapadnog Nila. Ni komarca a kamoli pticu niko od nas nije upoznao.

Naš Velja u svojoj apsolutnoj nevinosti šetao je psa Savskim kejom – bio je lep septembarski dan – kada je zaraženi komarac sleteo na njegovu ruku i zabo mu svoje rilo u kožu, ne bi li posisao malo krvi. Velja je zastao i počešao se, a zatim nastavio svoj put.

Usledio je period inkubacije od nekoliko dana kada se naizgled ništa ne dešava i on ponovo izvodi napolje svog kera, ali tog puta u jednom trenutku u toku šetnje konstatuje da ne zna gde se nalazi, ni koji je dan, ni kako da se vrati kući. Na sreću, i dalje zna da upotrebi svoj mobilni telefon. Kada se bude vratio u svoj stan, zahvaljujući brzoj reakciji članova porodice, ostaje bez svesti.

Prva ekipa hitne pomoći procenjuje da nije reč o šlogu i odlučuje da pacijent nije za hospitalizaciju. Zahtevaju da mu se prati telesna temperatura, pošto su čuli da mu je prethodnog dana bila nešto povišena. Znaju stariji ljudi da se obeznane od temperature, reče doktorka. Velji je inače 76 godina i živi sam, pošto mu je nedavno preminula supruga.

U Urgentni centar odvodi ga druga ekipa negde oko 21h, i dalje obesvešćenog, a u njegovoj pratnji je nas troje i ostajemo tu do tri ujutru. Isključuje se mogućnost moždanog udara, a doktorka na specijalizaciji obavlja intervju s nama, zapisujući naše reči u neki blokčić. Trebalo je reći sve što znamo o Velji, kako se ponašao u poslednje vreme, da li je putovao nekud i tome slično, na kakve........

© Danas