Laž košta 800 evra # Maestralni demanti # Obuka za učešće u kampanji vrata do vrata # Punjene paprike i RIK # Opuštajuće iskustvo u „Dobar, loš, zao“ # Restartovanje države # Raduje me Leskovac

Sastanak u advokatskoj kancelariji Ivana Ninića. Povod – laži koje je „Informer“ počeo da objavljuje o meni. Iskreno, tome nisam pridavao značaj, ko još uzima za ozbiljno izlučevine propagandnog centra SNS-a. Čak me je i nasmejala optužba da sam „poznati novosadski ekstremista“, jer sam se tim povodom setio avanture iz mladosti u kojoj je glavnu ulogu imao jedan od najboljih leskovačkih rok gitarista Joca Kriška. On je uvek bio izuzetno aktivan u ženskom društvu, ali kada smo pre tridesetak godina otišli u Novi Sad, na otvaranje kluba „Underground“, neočekivano je bio pasivan s obzirom na broj lepotica koji se te noći tu okupio. Samo je sedeo i razrogačenih očiju osluškivao okolinu. Na pitanja „Kriške, za koje ćutiš…? Ne li si bolan…? Će mož’ li da sviraš…?“ odgovorio je, ućutkujući nas, očigledno fasciniran lalinskim akcentom: „Ćuti, bre, slušaj devojke kako pričav, teči gi med iz usta!“

Ninić mi je objasnio da je jako važno pravovremeno reagovati na laži, da je „Informer“ do sada isplatio preko dva miliona evra (!!!) na ime presuda za objavljivanje neistina i da je pravna borba te vrste važna za budućnost medijskog prostora. Izuzetno me je uznemirila informacija da se kazna za medij koji, nprm, objavi laž da je neko ubio čoveka – maksimalno 800 evra! Kako smo stigli do ove tačke besmisla?

Zove me Nenad Kulačin, želi da budem gost u emisiji „Dobar, loš, zao“. U svakom drugom slučaju bih mu „na keca“ odgovorio pozitivno, ali u situaciji kada se nalazim na Studentskoj listi osećam obavezu da se konsultujem sa timom za odnose sa medijima. Ovakve situacije me ne vesele. Svako vezivanje za neku političku organizaciju me plaši, jer to neminovno amputira deo slobode. Ali, jedini strah koji ovih dana osećam jeste taj da nekom nesmotrenom izjavom ne ugrozim dvogodišnji napor studenata da probude ovo klonulo društvo.

Subota, 12. septembar

Odlazim u stan u kojem se nalazi pravni tim studentskog pokreta da formalizujem članstvo na njihovoj listi. U malom prostoru vri kao u košnici. Nema slobodnog ćoška, svuda su mladi ljudi sa računarima u krilu. Pre dve godine sam bio ubeđen da su oni izgubljena generacija, da su indiferentni u odnosu na društvenu stvarnost, da fakultet smatraju tek odskočnom daskom za odlazak u inostranstvo. Kako su me........

© Danas