Najslavnija mirođija naše flore obrela se u prazničnoj čorbi, remek-delu francuskih kuvara, višestrukih laureata Mišlenovih sazvežđa, našla se na svetkovini povodom pada Bastilje, nesrećnice sravnjene sa zemljom, da više nikad iz nje ne iznikne. Ume našijenac da se zaputi i nepozvan, kao kad je hteo da uveliča donatorsku večerinku Trampovu na Floridi, što nije baš uspelo, uprkos vanredno duhovitom partizanskom imenu, koje je trebalo da mu otvori bogataške dveri, gde bi već našao načina da se triput rukuje sa domaćinom, što bi zlatnoruka Suzi ovekovečila mobilnim, uglavnom ako je odonud poneo titulu uljeza, neuspešnog pustovata, ako vratio se navrat-nanos kući rekavši nam da mu je u Americi pozlilo (što mislim da je, gle, bilo istina), u Pariz je ne samo bio pozvan, nego mu je susjed Plenković na svečanosti gledao u leđa, zbog čega je u Hrvatskoj proglašena dvodnevna žalost (ja bih baš voleo da mu vidim leđa), zaista, Vučić na proslavi godišnjice Francuske revolucije – zar to nije nesporazum? Zašto se ukazao tamo gde se veliča borba protiv tiranije, nepravde, eksploatacije i nasilja?

Ako vodi dnevnik, što verujem da čini, jer mu je žao da ne ostanu zauvek sačuvane sve njegove duboke ili žovijalne misli, evo šta je napisao: „Pozvan da 14. jula idem u Pariz, pad Bastilje! To se tamo slavi! Državna zgrada, kameni simbol večne i neograničene moći vladara, srušena, takoreći nekažnjeno (ovo razrad.), i tu je sada Opera! Idem da se poklonim senima Luja XVI, a ne blokaderima, kad čujem i ime Robespjerovo i Dantonovo, tri dana sreće nemam! Ovi koji ne žele dobro Srbiji prebacuju mi da pravim zatvor od Srbije, a odlazim u Francusku da slavim pad Bastilje! Ali ko može da zaviri u moje srce, možda ja ne........

© Peščanik