Dok se brojne američke državne službe zatvaraju zbog zastoja finansiranja, u Vašingtonu se intenzivira igra prebacivanja krivice. Novinari imaju svoju kladionicu i pokušavaju da pogode ko će iz ove krize izaći kao pobednik. Demokrati se suočavaju s dilemom koja stoji pred svim opozicionim strankama u borbi sa već ustoličenim autokratima ili pretendentima, pa bi možda bilo korisno pogledati lekcije o tome iz protekle dve decenije, na primer o pojavi koju politikolozi opisuju kao globalnu „recesiju demokratije“. Istorija nas uči da postoje strategije koje u suočavanju s autokratima u usponu funkcionišu bolje nego neke druge.

Jedan od najvećih problema Demokratske stranke je njena nepopularnost, čak i u sopstvenoj bazi. Njeni glasači dobijaju nejasne i dvosmislene poruke od stranačkih čelnika. Predsednika Trumpa i njegove pristalice jednoga dana proglašavaju za fašiste, a drugog se ponašaju kao da žive u prijateljskoj, dvostranačkoj harmoniji i uspešno rešavaju dnevne probleme u Kongresu. Većina ljudi se priklanja stavovima pripadnika elita kojima veruju, bilo da su to stranački lideri, sindikalisti ili novinari. Ali ako te elite ne komuniciraju dovoljno jasno, dobronamerni građani se neće mobilisati, čak ni pred očiglednom pretnjom.

U neka politički normalnija vremena, od opozicionih stranaka bi se očekivalo da razvijaju političke alternative i koriste parlamentarne procedure za pozivanje vlade na odgovornost. Klasičan primer su retorički dueli u okviru pitanja premijeru u Velikoj Britaniji. Ali u Sjedinjenim Državama vremena nisu normalna. Trump, kao i svi ambiciozni autokrati, transformiše institucije da bi smanjio izglede za gubitak vlasti, zastrašuje civilno društvo,........

© Peščanik