Kako sad stvari stoje, sa srpskim stradanjem ćete se najbrže upoznati ako ste u Njujorku, i to baš na Manhattanu. Ostatak sveta će pričekati, a nama ovde ionako više nije bitno da išta zaista (sa)znamo.

Subotu, 11. jul, Politika je obeležila kako i dolikuje „srpskom“ osećanju za pravednost i „srpskom“ saosećanju sa žrtvama, jer – „свака жртва, без обзира на националност, заслужује истину, достојанство и памћење“. Ko je propustio da to primeti 11. jula, mogao je u Politici sve isto da pročita u novom tekstu od 12. jula. Ako čitaoca 11. jul podseća na neke druge žrtve, Politika će mu objasniti da je ceo jul mesec izdvojen za sećanje na srpske, i samo srpske žrtve, iako – da ponovimo – „свака жртва, без обзира на националност, заслужује истину, достојанство и памћење“.

Tog istog 11. jula John Smith žurio je Manhattanom, od parka 82. ulicom do 2. avenije. Pored njega je prošao kamion, sasvim običan, ali ga je John ipak uhvatio krajičkom oka. Pažnju mu je privukla slika deteta na velikom ekranu na prikolici kamiona. Ali, tek što se okrenuo da vidi o čemu je reč, kamion je zašao iza ćoška. Nije John Smith bio jedini, kamion je prolazio mimo žitelja Njujorka i poneko bi se okrenuo za njim – nikome nije svejedno kada vidi sliku deteta i pored nje godine rođenja i smrti. Amanda Blair pomislila je da je reč o kampanji za prikupljanje novca za lečenje obolele dece.

Naprosto, zagledala se u fotografiju i godine, a kad je pogledala iznad godina, više nije bilo vremena da pročita – SERBIAN CHILD VICTIMS. A ni ime – Danka Tanović – nije joj govorilo ništa, jedva da ga je i pročitala, s nerazumevanjem. Uhvatila je samo Serbian i to pročitala kao Siberian, pa je svog kolegu s posla, koji je s njom izašao na pauzu, pitala da li je to neka epidemija u Sibiru, koja pogađa uglavnom decu. Kolega je rekao da moraju da požure, i već na sledećem koraku oboje su zaboravili šta su videli i o čemu su razgovarali.

Izmišljam, naravno. Pokušavam da zamislim kako je........

© Peščanik