Sociolog Aleksej Kišjuhas odlučio je da Novu godinu čestita lamentirajući nad sudbinom Vudija Alena.1 Povod je 90. rođendan kultnog režisera, scenariste i svega onoga kul što ga čini (jedinim?) pravim Njujorčaninom. Odnosno, po Kišjuhasu, nedostatak adekvatnog obeležavanja značajnog rođendana još značajnijeg umetnika.

„Umetnost nije isto što i umetnik“ podseća nas Kišjuhas. Apsolutno se slažem. Hajde da odvojimo umetnika od umetnosti u slučaju Vudija Alena. Neurotični 56-godišnjak ženi se 21-godišnjom usvojenom ćerkom svoje partnerke sa kojom je do tada bio u vezi više od decenije. Dakle, svoju ženu je upoznao kada je imala oko 10 godina. Da li je to neko kod koga biste rado otišli na večeru? S kim biste provodili vreme? Neko koga biste pozvali da upozna vašu desetogodišnju ćerku?

Očekivali ste da se fokusiramo na umetnost? Nema potrebe, jer ono što se dešava Vudiju Alenu nema veze sa tim. Možemo da debatujemo o problemima, mogućnostima i dostignućima kansel kulture, ali ne smemo da pričamo o tome kao da je u pitanju organizacija. Nije se na Alena obrušila organizovana grupa sa ciljem da mu uništi život i zaostavštinu. Da li će buduće generacije biti jednako fascinirane malim, neurotičnim Njujorčanima i njihovim shvatanjima života, seksa i ljubavi, ostaje da se vidi. U okviru lamenta Kišjuhas se osvrće na to da je ironično da na radiju i dalje puštamo pesme Majkla Džeksona, dok kanselujemo Alena, i dolazi do zaključka da je Alenov problem – to što je živ.

Povod za tekst u Radaru jeste Alenov rođendan, ali ono što autora najviše žulja je cenzura kojoj je podvrgnut: „Nijedan njegov novi film više se ne distribuira u Americi, nema američke producente, retrospektive su zabranjene, televizije povlače njegove klasike, ne postoji ni na Netfliksu, HBO ili Amazonu. Čitave institucije kulture – od filmskih akademija do striming servisa –........

© Peščanik