Bila je nedelja. Mašinerija smrti jedne države upućena je na Ibarsku Magistralu sa zadatkom da taj drum pretvori u giljotinu. Desetine raznih vozila, uključujući i kamion-tenk natovaren peskom i eksplozivom, helikopteri, vodovi tajne policije predvođeni generalima i pukovnicima, izveli su krvavi pir ubistva četiri čoveka, dok su, u sportskoj opremi, išli na izlet. Onaj peti, koji ovo piše, čudom nekim je preživeo

Knjiga o Ibarskoj Magistrali piše se i kad se ne piše, i kad se govori i kad se ćuti, i neće joj umaći nijedan krivac niti tajna.

Kao i sve knjige o velikim zločinima, ona ne može imati ni kraja ni poslednjeg izdanja, jer nikada ma koje pero, svedočenje, krik ili presuda ne mogu kazati sve o 3. oktobru 1999. godine.

Bila je nedelja. Mašinerija smrti jedne države upućena je na Ibarsku Magistralu sa zadatkom da taj drum pretvori u giljotinu.

Desetine raznih vozila, uključujući i kamion-tenk natovaren peskom i eksplozivom, helikopteri, vodovi tajne policije predvođeni generalima i pukovnicima, izveli su krvavi pir ubistva četiri čoveka, dok su, u sportskoj opremi, išli na izlet. Onaj peti, koji ovo piše, čudom nekim je preživeo.

Užasno je i sećati se. Kao u paklu, ne znajući da su svuda oko mene ubice, dok mi je Vesko umirao na rukama, zvao sam u pomoć Zvonka, Gagu i Vučka, koji su na taj izlet, na Ravnu Goru, išli kolima iza mene. U plavoj trenerci, šetkao se razbojištem i nekom, telefonom, javljao: „Đubre je živo“. Mislio sam da on misli na vozača kamiona. Kasnije ću saznati da je to bio general, policijski zapovednik Beograda, i da je mislio na mene. Kasnije će se otkriti i da su se ubice, odmah po masakru, okupile u jednoj krčmi, da proslave.

Zbog svega što je četvorostrukom ubistvu prethodilo, načina na koji je izvršeno, kao i onog što se kasnije događalo i događa se i dalje, Ibarska Magistrala prestala je da bude ime jednog puta. Postala je simbol zločina, a u strane jezike ušla je pod značenjem: državno ubistvo,........

© Danas