Pokušaj udara Irana na američko-britansku bazu na ostrvu Dijego Garsija u Indijskom okeanu, o čemu je prvi izvestio Volstrit žurnal, predstavlja više od izolovane vojne akcije. Analiza sukoba između Teherana, Vašingtona i Tel Aviva poslednjih nedelja pokazuje da ovaj iranski potez poseduje duboku stratešku logiku i razotkriva nove izazove u američko-izraelskoj odbrambenoj strategiji.

Operacija je usledila nekoliko sati nakon što je britanska vlada odobrila Sjedinjenim Državama korišćenje baze za šire vojne operacije. Dve lansirane balističke rakete srednjeg dometa nisu dostigle cilj: jedna je otkazala tokom leta, dok je drugu presreo američki sistem SM-3. Iako projektili nisu pogodili metu, sam čin lansiranja privukao je pažnju vojnih stručnjaka. Tajming događaja sugeriše da Iran brzo reaguje na političke odluke saveznika i pretvara vojni neuspeh u jasnu političku poruku.

Teheran na ovaj način testira američke odbrambene sisteme i redefiniše procene sopstvenog arsenala. Dok su ranije procene govorile o dometu od oko 2.000 kilometara, napad na Dijego Garsiju pokazuje ambicije za mnogo širi domet delovanja.

Ovaj pokušaj pokazuje da Iran razvija raketne kapacitete koji mogu da dosegnu ciljeve daleko izvan Bliskog istoka. Čak i bez direktnog pogotka, sposobnost lansiranja na ovako velike distance šalje jasnu poruku o sposobnosti projekcije moći.

Signal ranjivosti i promena percepcije bezbednosti

Napad jasno pokazuje da ni najudaljenije, tradicionalno „sigurne“ baze više nisu potpuno van dometa. Za države Persijskog zaliva (Saudijska Arabija, Ujedinjeni Emirati, Katar), koje se nalaze blizu iranskih lansirnih rampi, ovaj događaj je indikator ranjivosti. Poruka je višeslojna: ako je baza........

© Danas