Praznici su vreme mira, retka prilika u našoj avliji kad je manje očigledno da sedimo na dinamitu.

Evo nas tamo gde nismo verovali da je moguće stići: iskobeljali smo se iz godine 2025. Prostor prazan kao novi list hartije ravnodušno pilji u nas – i slatko ga je posmatrati tako nedužnog, tek ispiljenog iz svoje kalendarske prethodnice, kad znamo da se od malca tako mnogo očekuje. Teško je biti dete koje nema nikakvu šansu da bude obično, nego samo izuzetno dobro ili izuzetno loše; ova godina je takvo dete, prosto se ne može izuzeti iz izuzetnosti. Aforističar Dalibor Đorđević plaši nas pitalicom „gde ćemo za reprizu devedesetih?“; ima, dakako, i onog gledišta koje veli da nema razloga za mrštenje, da smo mi eto već pobedili, sad još samo fali da… pa, da pobedimo. Kako bilo, ova godina je istorijska, i čudno je to znati unapred, dok se ovako taze umiljava oko nogu i prede. S jedne strane, dolaze velike stvari; s druge, „i to će proći“, već ovako ili onako, i ko zna kako će o tim danima govoriti pokolenja. Praznična depra: misli o prolaznosti.

Vest: MTV više ne postoji. Okončao je svoje emitovanje u novogodišnjoj noći. Ko je od nas ikada zamišljao tako nešto? A ne samo što s radara sadašnjice upravo tako nestane nešto što nam se činilo konstantom stvarnosti – nego tu........

© Danas