Dvaput mesečno, svakog meseca, Jasuo Takamacu se ukrcava u mali ribarski čamac u luci Onagava, u japanskoj severoistočnoj prefekturi Mijagi, i ide nekoliko kilometara na pučinu.

Sledi istu rutinu više od 13 godina: stavlja masku, bocu sa kiseonikom i pojas sa tegovima.

Kad čamac odmakne dovoljno daleko, zaranja u hladnu vodu.

Sa svakim zaranjanjem, vraća se u isti okean koji mu je odneo ženu Juko.

Juko je talas odneo sa krova banke u kojoj je radila kad je cunami 2011. godine udario u severoistočnu obalu Japana i uništio sve na njegovom putu.

Masivni talas je putovao skoro 10 kilometara na kopno.

Jasuo ju je toga jutra odbacio na posao.

Tokom kratkog putovanja kolima, razgovarali su o tome šta će večerati.

Kad su se oglasile vazdušne sirene upozorenja na cunami, Juko i 12 kolega su se popeli na krov njihove zgrade.

Odatle je poslala mužu tekstualnu poruku: „Jesi li bezbedan? Želim da idem kući.“

Kad je video poruku, Jasuo je verovao da je njegova žena na bezbednom.

Sledećeg dana kad se probio do opštinske bolnice gde su bili smešteni preživeli, otkrio je da nije tamo.

„Rečeno mi je da ju je sigurno odneo cunami“, kaže on.

„Nakon toga nisam više mogao da stojim, izgubio sam svu snagu, kao da mi je neko odneo.“

Hiljade tela je u narednim danima i nedeljama pronalaženo duž japanske obale kako se voda povlačila.

Ali mnoge žrtve, poput Juko, vode se kao nestale.

Dve godine je Jasuo gledao ronioce iz japanske obalske straže kako traže tela i izvlače na površinu njihove predmete i suvenire.

A onda je doneo odluku.

„Naučio sam da ronim. Osećao sam da mogu da je sretnem jednog dana, ako budem........

© Danas