Može li jedan čovek da promeni svet? Volimo da mislimo da je tako. Kraj aparthejda u Južnoj Africi bio bi nemoguć bez aktiviste kao što je Nelson Mandela. Da bi stekla nezavisnost, Indiji je bio potreban Gandi. Slično tome, nema teorije relativnosti bez Ajnštajna. Bez Openhajmera, nema atomske bombe, kao ni poraza nacizma bez Staljina.

Zatim, nema automobila bez Karla Benca, nema smartfona bez Stiva Džobsa; ni struje bez Nikole Tesle, i „Tesle“ bez Ilona Maska. Ili, nema Prvog srpskog ustanka bez Karađorđa, kao ni Petog oktobra bez Zorana Đinđića, zar ne? I sad, slično se smatra o – studentskom pokretu u Srbiji. Mogu li studenti da promene vlast bez snažnog ili bar prepoznatljivog lidera? Kada na Studentskoj listi nema čak ni „viđenih“ Vladana Đokića ni Mila Lompara? Dok prema „pinovanoj“ (dakle, najvažnijoj) objavi na Iks nalogu Studenata u blokadi jasno stoji: „Nemamo pojedince koji stoje iznad zajednice. Nismo sledbenici kulta ličnosti. Naše delovanje je kolektivno, promišljeno i odgovorno. Ovo nije ni mesto, ni vreme za isticanje pojedinaca, već za zajedništvo i solidarnost“. Da li je drugačija politika moguća? Zapravo, studenti su potpuno u pravu. A zamisao da jedan pojedinac može da promeni svet je uporna ideologija ili kult našeg vremena – i jedna od naših najvećih zabluda, kako vešto piše publicista i preduzetnik Rolf Dobeli. Preterano smo skloni tome da previše zasluga pripišemo bilo kom pametnom ili odvažnom čoveku koji se zatekne u blizini u pravom trenutku.

U kognitivnim naukama, filozof Danijel Denet je ovu pogrešku nazvao „intencionalni stav“. Prema njoj, često pretpostavljamo nameru (intenciju) iza svake promene ili dešavanja, bez obzira da li je ona zaista bila svesna i nameravana ili ne. Za naše evolucione pretke, ako čuju šuštanje u žbunju, bilo je bolje da pretpostave da je u pitanju sabljozubi tigar ili neprijateljski ratnik, nego obični vetar. I mi smo potomci hominida koji vide nameru i aktivne aktere čak i tamo gde ih nema. U istoriografiji, ova zamisao je poznata kao „teorija o velikim ljudima“ i prema kojoj istoriju u najvećoj meri oblikuju izuzetni pojedinci – vođe, vojskovođe, mislioci, izumitelji, mesije. Razni Aleksandri, Napoleoni i Staljini su ti koji svojom voljom pokreću velike promene, dok su široke mase i društvene okolnosti tek sekundarne. Međutim, teorija ili hipoteza o „velikim ljudima“ je davno odbačena, koliko i mentalno........

© Danas