Identitetski, odnosno ako fudbal posmatramo kao mentalitetsku stvar sigurno da nijedna država na svetu nije uspela da inkorporira princip nacionalnog bića u igru kao Paragvaj. 

Ono što je za Urugvajce "Garra Charrúa" ratnički i kulturološki obrazac nekadašnjeg domicilnog stanovništa, kod Paragvajaca je "Garra Guaraní", samo na kub!

Jer. Paragvajci marširaju fudbal. Kod njih on je ovaploćen u tradiciji velikih vojskovođa poput recimo Hozea Feliksa Estigaribije. Taj je mudri batica pošao od toga da Bolivijci bolje igraju fudbal i bolje ratuju pod svojim oblacima. U ludom ratu za Čako pustinju odsekao je bolje opremljenog neprijatelja i moćniju vojsku, uspeo da im oteža napredovanje ka bunarima koji život znače. Žeđ Bolivijaca, malarija, zmije bili su vredniji od svih divizija, modernog naoružanja, nemačkih vojnih instruktora, Ta pobeda za parče bezvredne zemlje (za koji se ispostavilo da ne poseduje naftu, niti je prečica ka okeanu zbog prirodnih prepreka) je poslužila kao inspiracija. Za fudbal svakako, za kolektivnu psihu je došla kao bromazepam. 

Disciplina, poredak, jedinstvo, vođa, sve to zvuči jezivo kada govorite o južnoameričkim huntama, Ali na terenu je za Gvaranije to bio jedini put. Nacionalna bit zemlje koja je najmanje "hispano" od svih država Latinske Amerike (osim jasno Brazila) je preživljavanje protiv nadmoćnijeg neprijatelja. Na frontu, u rovu, ili terenu, svejedno.

Istorija Paragvaja je mit o porazu, jednoj sasvim budalastoj avanturi (znam, ja sam pragmatični cinik) kada su verovali........

© Sportske