Počinje večeras i već sam vam napisao šta očekujem od fudbalskog Frankenštajna koji je napravila FIFA. 

Čini mi se da većina opsednuta fudbalom (ne mislim na prosečnog konzumenta koji koristi priliku da se naliva pivom gledajući utakmice jednom u četiri godine) duboko prezire petonedeljne orgije koje slede. Glavni razlog je svakako to što ćemo okusiti  bljutavost grupne faze, to jest razblaženu varijantu originalnog opijata. 

Ako nas je fudbal nečemu naučio (mislim na nas sredovečne) to je, da za razliku od religije, igra nudi isčekivanje u razočaranje. Naime, oni koji ga vole su pripremljeni na patnju, ne zavarava ih šarenilo tribina. Što kaže Viljor, verovatno najveći meksički pisac današnjice, kolektivne fudbalske traume od stadiona čine sastajališta razočaranih ljudi. I oni se sa tim fino nose, otvorene rane ih podsećaju na lekcije koje nikada neće naučiti. 

Tako su Holanđani pripremljeni da izgube finale, naše komšije Mađari sa filozofskim mirom prihvataju da njihovih 15 minuta slave u današnjem fudbalu ne znače ništa. Imam teoriju da severni susedi toliko vole italijanski fudbal jer je baš suprotan duhovima i nasleđu "lake konjice". Na kraju krajeva i Argentina je posle sloma ideje o lepom fudbalu (Riverova "La Maquina") otišla u drugu krajnost vođena idejom da sve mora da propadne kako........

© Sportske