Rat između Izraela i Irana ne predstavlja tek još jednu epizodu nestabilnosti na Bliskom istoku. Njegove posledice osećaju se hiljadama kilometara dalje, uključujući i zemlje poput Srbije. U prethodnom tekstu za Peščanik pokušao sam da odgovorim na pitanje ko zapravo plaća cenu globalne „stabilnosti“ kroz inflaciju, fiskalne pritiske i prelivanje međunarodnih kriza na periferiju svetskog sistema. Međutim, jednako važno pitanje ostalo je otvoreno: zašto je do rata uopšte došlo i zašto baš sada?

Dominantna objašnjenja uglavnom se kreću između dve krajnosti. Po jednom, rat je rezultat iracionalnih političkih lidera, ideološkog fanatizma ili „večnih“ civilizacijskih sukoba. Po drugom, reč je isključivo o pitanju bezbednosti i geopolitičkog rivalstva država. U oba slučaja ekonomija gotovo potpuno nestaje iz analize, kao da kapitalizam funkcioniše odvojeno od ratova koje proizvodi.

A upravo je savremeni kapitalizam duboko povezan sa militarizacijom. Ratovi danas nisu istorijska anomalija niti privremeni poremećaj „normalnog“ ekonomskog razvoja. Oni postaju sastavni deo načina na koji sistem pokušava da rešava sopstvene ekonomske protivrečnosti u uslovima usporavanja globalnog rasta, prezasićenosti tržišta i opadajuće profitabilnosti.

Opadajuća profitabilnost i logika krize

Još od Marxa, preko Henryka Grossmanna do Ernesta Mandela, marksistički autori ukazivali su da kapitalizam u sebi nosi trajne tendencije ka krizi koje proizlaze iz samog procesa akumulacije kapitala. Kako kapitalizam sazreva, kapital se akumulira brže nego što nastaju nove profitabilne mogućnosti za investiranje. Konkurencija prisiljava kompanije da povećavaju produktivnost kroz tehnološko unapređenje i zamenu rada mašinama, ali upravo taj proces dugoročno stvara problem profitabilnosti, jer višak vrednosti na kraju ipak proizlazi iz rada.

Paul Baran i Paul Sweezy ovoj analizi dodali su još jednu važnu dimenziju. U knjizi Monopoly Capital tvrdili su da razvijeni kapitalizam proizvodi trajni problem apsorpcije viška: velike korporacije mogu proizvesti više nego što društvo može profitabilno da potroši ili investira. U takvim uslovima vojna potrošnja postaje jedan od načina apsorpcije viška kapitala i održavanja akumulacije.

Tokom perioda nakon Drugog svetskog rata ove kontradikcije bile su delimično ublažene širenjem potrošačkih tržišta, državnom intervencijom i globalnom ekspanzijom kapitalizma. Međutim, nakon finansijske krize 2008. godine razvijene ekonomije suočavaju se sa sporijim rastom, rastućom zavisnošću od duga i sve većom finansijalizacijom. Podaci Svetske banke pokazuju da je prosečan godišnji rast BDP-a u visokorazvijenim zemljama pao sa oko 2,5% u periodu 2000–2008. na oko 1,6% u periodu 2009–2020, uz neravnomeran oporavak tokom 2021–2024. godine. Do 2024. rast razvijenih ekonomija ponovo je usporio na oko 2,0%, dok MMF u svojim projekcijama iz aprila 2026. predviđa rast naprednih ekonomija od svega 1,8% u 2026. godini. Usporavanje centra već se preliva i na periferne ekonomije poput Srbije: MMF je u aprilu 2026. smanjio projekciju rasta srpske ekonomije za 2026. na 2,8%, sa 3,0% u januarskim i 3,6% u projekcijama iz oktobra prethodne godine.

Finansijalizacija je privremeno odložila dublju krizu kroz kreditnu ekspanziju i špekulativne aktivnosti, ali nije rešila osnovni problem profitabilnosti produktivnog kapitala. Upravo u takvim uslovima vojna potrošnja, geopolitički sukobi i militarizacija međunarodnih odnosa dobijaju obnovljeni ekonomski značaj.

Rat kao strategija akumulacije

Ratovi zato nisu samo politički ili vojni događaji. Oni sve više postaju deo šire ekonomske logike savremenog kapitalizma. To ne znači da države jednostavno „pokreću ratove zbog profita“, već da militarizacija i geopolitički sukobi funkcionišu kao........

© Peščanik