Dva nedavna događaja podstakla su me da razmišljam o jednoj važnoj psihološkoj i društvenoj temi. Prvi je reakcija ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića na pitanja o odgovornosti povodom slučaja ubistva Aleksandra Nešovića, odnosno afere vezane za Veselina Milića, jednog od najuticajnijih ljudi u policijskom sistemu Srbije.

Drugi je reakcija ministra finansija Siniše Malog na opravdano ogorčenje javnosti zbog džinovskog banera postavljenog na Palati Albanija, koji je ugrozio mladunce zaštićene vrste belih čiopa. Uzgred, u kom svojstvu se ministar Mali oglašavao tim povodom? Kao ministar finansija svakako nije nadležan za zaštitu prirode, dobrobit zaštićenih vrsta niti za postavljanje i uklanjanje političkih banera. Ali možda je upravo to poenta. U sistemima u kojima institucije sve manje govore svojim jezikom, a sve više jezikom političke propagande, nadležnost – samim tim i odgovornost – postaje sporedna stvar. Važno je samo da se neko oglasi i preuzme kontrolu nad pričom.

Vulgarnost kao stil vlasti: Gde su granice prostakluka?

Vulgarnost kao stil vlasti: Gde su granice prostakluka?

Na prvi pogled, pomenuta dva slučaja po svom sadržaju nemaju mnogo toga zajedničkog. Reakcije koje su usledile, međutim, pisane su po istom šablonu. Javnost postavlja pitanje odgovornosti za konkretan događaj. Umesto odgovora, dobija poređenje sa postupcima političkih protivnika. Umesto pitanja: „Šta se dogodilo i ko je odgovoran?“, u središte pažnje dolazi pitanje: „A šta su oni drugi radili?“ ili „Šta ste vi (bivši, sadašnji, koji god neistomišljenici) uradili?“.

Ministar Dačić je odgovornost prebacio na bivšu vlast, kao da činjenica da je ona već četrnaest godina bivša (a prećutkivanjem da je bio njen deo) može uopšte predstavljati odgovor na postavljena pitanja. Ministar Mali je, nakon zbrzane najave da će........

© Danas