Imao je moj otac običaj da kaže, kada bi mu neko postavio pitanje koje je smatrao besmislenim ili koje je već u sebi sadržalo odgovor: „Ne slažem se sa pitanjem.“

Nama, građanima Srbije, niko od nadležnih ne postavlja prava pitanja. Kada ih i postavljaju, to je najčešće zato što su dobili instrukcije da sprovedu neku formu ispitivanja čiji odgovor nikoga zapravo ne zanima. Cilj nije dijalog, već propagandna upotreba odgovora na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Nemamo priliku ni da se složimo ni da se ne složimo sa pitanjima, jer ih u suštini nema. To je još jedan pokazatelj višedecenijskog odbijanja da se društvo suoči sa posledicama politike koja je, u ime srpskog naroda, razarala Jugoslaviju pod zastavom nacionalizma.

Danas se nameće novo pitanje: u čije ime se razara Srbija? Da li u ime podivljalog kapitalizma, interesa velikih sila ili jednostavno zbog radikalske političke psihologije kojoj je destrukcija prirodno stanje? Zoran Đinđić takvu politiku nije smatrao legitimnim političkim delovanjem, već bolešću, virusom. Pozivanje na zakone i njihova proizvoljna tumačenja samo prikriva duboku društvenu dekadenciju u kojoj Srbija živi više od tri i po decenije.

Samoproglašeni vlasnik Srbije danas tvrdi da brani državu upravo od njenih građana – od njene mladosti. Zahtevi........

© Danas