Tržište je surovo. Konkurencija je surova. U to su mogli da se poslednjih petnaestak godina uvere zaposleni u preduzeću Apoteka Beograd kad je tržište prodaje lekova liberalizovano i kad su privatne apoteke i apotekarski lanci počeli da zauzimaju njegove sve veće delove.

Da odmah na početku ne bude dileme: Apoteku Beograd treba privatizovati. Država (odnosno Beograd, lokalna samouprava) ne treba da bude njen vlasnik. Nijedan dosadašnji argument protivnika privatizacije nije ekonomski validan. Ne postoji nikakav javni interes za državnim vlasništvom u apotekarskom biznisu. To je socijalistička tlapnja. Argument da je to unosan biznis je tačan, ali kad njime upravlja privatnik, a ne država jer ona ne ume da napravi profit čak ni u biznisu koji je za privatnog vlasnika profitabilan. (Tezu da Apoteku Beograd treba privatizovati već sam elaborirao pa ne bih u ovom tekstu da je ponavljam.)

Način na koji beogradska (i republička) vlast privatizuje Apoteku Beograd u najmanju je ruku – monstruozan. Ne pamtim da je u istoriji privatizacije u Srbiji bilo takvih brutalnih primera. Takvo patološko iživljavanje nad zaposlenima neviđeno je u istoriji srpske privatizacije. Samo je obrnut proces (prema vlasnicima imovine) – konfiskacija i nacionalizacija posle Drugog svetskog rata – bio tako strašan, brutalan, sistemski, ponižavajuć i neuk.

Propao izvoz ćaci revolucije

Propao izvoz ćaci revolucije

Već je dobro poodmaklo vreme, skoro će dve godine, kako je najavljena i započeta privatizacija preduzeća Apoteka Beograd. I nikako da se okonča. Postoji samo jedna reč kojom bi se opisalo to vreme – mrcvarenje. Kakvi god da su bili – dobri, loši, efikasni, neproduktivni, blokaderi – zaposleni u tom preduzeću nisu zaslužili takav odnos države (vlasnika). Nijedan vlasnik privatne firme u Srbiji nije se na takav način ophodio prema........

© Danas