Iz knjige „Danas uprkos njima“ jednog od osnivača i prvog glavnog i odgovornog urednika lista Danas prenosimo tekst o poslednja dva meseca vlasti Slobodana Miloševića koji u mnogim detaljima i segmentima podsećaju na današnju politički situaciju, meseci su isti samo se sve dešava 26 godina kasnije. Neverovatno je koliko se mnoge stvari i atmosfera u društvu podudaraju

Zvanično, izborna kampanja opozicije počela je 1. septembra 2000. konvencijom u Sava centru. Pod sloganom „Mi pobeđujemo – svi dobijaju“, Vojislav Koštunica potpisao je „Dogovor sa Srbijom“, u kome je obećao da će se založiti za ukidanje sankcija, vraćanje zemlje u međunarodne institucije, doslednu primenu Rezolucije 1244.

„Potrudiću se da u skladu s Božjim i ljudskim zakonima promenim nabolje našu zemlju i neću dopustiti da mene vlast promeni“, naglasio je Koštunica.

O ovom događaju govorio je redakcijski komentar Danasa pod naslovom „Konvencija razumnih“:

„Partijske konvencije, tamo gde se redovno drže, obično nisu ništa drugo do oblik političkog rituala sa šljaštećim efektima iz kojeg se ne može politički pročitati ništa više nego što se o dotičnoj partiji već zna. U našim okolnostima odavno ništa više nije ni obično ni normalno, a ponajmanje konvencionalno. Tako je i konvencija DOS održana u petak u velikoj dvorani Sava centra prepunoj oduševljenih ljudi bila mnogo više od rituala. Naravno, ne samo zbog toga što je po prvi put na našim prostorima od njih pozajmila ime. Ovakav utisak opravdava pre svega poređenje sa sličnim skupovima drugih izbornih takmaca koje se samo po sebi nameće. Pre svega zbog upadljivog odsustva borbene retorike i ponižavanja protivnika koji je u svim tim pokličima – naravno, ništa drugo do najgori neprijatelj. Demokratska opozicija Srbije, kroz govor zajedničkog predsedničkog kandidata, razborito i pomirljivo ’da bismo opstali’ poručuje sasvim suprotno – ’neće biti revanšizma ni likovanja nad onima koji su drugačije glasali’ niti ’pobednika i poraženih’. Još kapitalnija razlika uočava se kod potpisivanja ’dogovora sa Srbijom’ u kome se propagandi za večiti ostanak na vlasti kako zemlja ne bi propala, suprotstavlja princip smenljivosti izražen u međusobnoj obavezi ’mi smo dužni da ispunimo svoja obećanja, a građani da nas smene, ako tako ne bude’. I konačno – bez ulaženja u pojedinosti ’zakletve’ dr Vojislava Koštunice u kojoj se, uz visokonaponsko uzbuđenje, mnogo snažnije osećao ’državnički kvasac’ – dovoljno je primetiti da je, podržan od svih, nadrastao mnoge streotipe koji o njemu kao političaru važe. Ili se to dešava upravo zato što se svi prvi put saglašavaju da je ’prvi’ samo ’jedan od nas’. Nema sumnje da događaj u Centru Sava ohrabruje nade svih koji veruju u promene. I pored toga, ostaju i ona mučna pitanja koja se sama po sebi nameću stave li se ovakvi događaji u kontekst naše mračne medijske situacije i nasilništva onih koji se propagiraju, između ostalog, ili pre svega, i batinom. Uprošćeno rečeno – koliko će naime još ljudi, osim onih 4 do 5 hiljada prisutnih konvenciji, saznati za razloge zbog kojih je njima tamo bilo lepo i zbog čega su se osećali ljudski? Opoziciji ostaje da se nada da, zbog same želje za promenom, to mogu razumeti i mnogi koji nisu prisustvovali Konvenciji i da se bori da ih bude što više.“ (4. septembar 2000)

Bože, zar se zaista sve to događalo?!

Bože, zar se zaista sve to događalo?!

S druge strane, iz režimskih krugova stizali su glasovi da se narod već opredelio, da je Miloševićeva pobeda sasvim izvesna. O tome je govorio redakcijski komentar „Levičarski hepening“:

„U nedelju, kasno popodne, visoka delegacija srpsko-jugoslovensko-crnogorskih levičara trijumfalno je kandidovala Slobodana Miloševića za predsednika SRJ. Uz ostalu dokumentaciju, Saveznoj izbornoj komisiji predato je 1,593.825 potpisa građana koji daju podršku kandidatu SPS, JUL i SNP CG. Gensek socijalista Gorica Gajević je tom prilikom slavodobitno izjavila da je to deset puta više nego što su prikupili svi ostali predsednički kandidati. – Jasno je onda – rekla je Gajevićeva – da će 24. septembra opšti zahtev i opšta volja da Slobodan Milošević bude predsednik SRJ biti potvrđeni. Fascinirani brojem prikupljenih potpisa, predstavnici promiloševićevskih stranaka već su svog kandidata proglasili pobednikom, isključujući svaku mogućnost da bi birači kad se suoče s diskrecijom biračkog mesta mogli i drugačije da se opredele, nego kad autoritativni partijski aktivisti zatraže od njih da svojim potpisom podrže voljenog predsednika. Najotvorenije nipodaštavanje instituta tajnog glasanja izrazio je predsednik JUL LJubiša Ristić. – U ovoj ’anketi’ mi imamo imena i prezimena i matične brojeve, dakle, jasnu identifikaciju (sic!) ko je dao podršku Slobodanu Miloševiću – izjavio je Ristić. Formalni čelnik JUL nije rekao šta mogu očekivati oni koji su identifikovani kao protivnici Miloševića i koliko je oprez i strah ljudi u ovom zlom vremenu pomogao da podrška režimskom kandidatu bude tako impresivna. Čitav hepening upriličen povodom podnošenja Miloševićeve predsedničke kandidature trebalo je da stvori utisak da su izbori 24. septembra puka formalnost, jer se već sve zna. Miloševićevi režimski levičari su na taj način još jednom pokazali da se nisu emancipovali od vlastite totalitarne prošlosti i iskreno prihvatili višepartijsku demokratiju kao najbolji (ili bar najmanje loš) oblik političkog organizovanja društva. Isfabrikovana podrška masa voljenim liderima za njih je merodavnija od teško kontrolisane ćudi individualnog građanina sakrivenog iza paravana na biračkom mestu. Zato je san svakog velikog vođe da što manje zavisi od anonimnih glasača i da mandat dobija od širokih narodnih masa. U slučaju predstojećih jugoslovenskih izbora, gensek socijalista – kako vidimo – već zna šta je ’opšti zahtev i opšta volja građana’. Iz njene vizure nezamislivo je da bi individualna volja mogla biti i drugačija od te ’opšte’, oblikovane manipulacijama državnih medija i sve grubljom političkom represijom. Naravno, režimska priča da se ishod septembarsih izbora već zna motivisana je opasnom namerom da se zaista ni po koju cenu ne dozvoli pobeda ’izdajničkih NATO partija’. Ako se desi da individualni građani na biralištima ne uvaže ’opšti zahtev’ koji je tako jasno formulisala Gorica Gajević, onda izborne rezultate svakako treba korigovati, a te korekcije će biti uverljivije ako se prethodno stvori utisak da se ’narod već opredelio’. Aktuelna vlast je, verovatno, ubeđena da sve čini u ime naroda, ali bi valjalo da, ipak, pusti narod da sam na biralištima izabere novu vlast.“ (5. septembar 2000)

Međutim, istraživanja su ukazivala da je podrška većine otišla na drugu stranu. Vlast je sve činila........

© Danas