Umro Mladić. Jesmo li se istutnjali? Je l’ nam bilo dosta? Ili možda nije? Pa bismo sve opet ispočetka? I zato pravimo navijačke bakljade po Višegradu i Banjaluci, Beogradu i Novom Sadu? A za šta tačno navijamo, moliću lepo? Za ratne zločine? Genocid možda? Ili za još malkice toplog, nacionalističkog gnojnog iscedka i kiča u pustinji naše materijalne i duhovne bede? Pa deder „generalovu“ kapu i tužić na „Fejsbuk stori“? Vaistinu, šta to govori o nama?

Kako želimo da nas neko pamti, ili posmatra kao relativno pristojne, civilizovane i moralne ljude? Dođavola, kao – ljude, a ne kao varvare ili zveri? Srbija nije jedina zemlja koja veliča ratne zločince, ali je u Srbiji to nacionalni sport. Hej, (para)državne počasti za ratnog zločinca? S druge strane, je li to Srbija najzad postala iskrena prema samoj sebi i sopstvenoj ulozi u ratu? Da li je ovo svojevrsni „narodni odisaj“, šta li? Zgodni povod za novu „istragu poturica“? Za konačno rešenje „autošovinista“ antiratne Druge Srbije, te sve krhkije vertikale ili moralne savesti ovog društva? Živi bili, pa videli. Za sada, pred nama se odvija jedino pažljivo negovanje i zalivanje – kulta smrti. U oboru ili svinjcu je uvek neka svinjarija.

Koga odabiramo za svoje heroje? Živojina Mišića i Koču Popovića ili – Ratka Mladića? Jer, heroji su refleksija društva u kolektivnom pamćenju. A ko je bio i ostao Ratko Mladić? Uzgred, naredne rečenice komotno je mogao da „napiše“ i veliki jezički model, tj. „veštačka inteligencija“ na džabe komandu – toliko je sve utvrđeno i poznato. Dakle, krvnik, ubica i ratni zločinac osuđen na doživotni zatvor zbog genocida i zločina protiv čovečnosti (progon, istrebljivanje, ubistvo, prisilno premeštanje, terorisanje stanovništva Sarajeva, i uzimanje pripadnika UN za taoce) još 2017. godine. Nakon pet i po godina suđenja, 530 dana zasedanja Sudskog veća, svedočenja čak 592 svedoka i gotovo 10.000 dokaznih predmeta. I on nikada nije pokazao ni trunku žaljenja, naprotiv. Na početku suđenja uputio je gest prevlačenja prsta preko grla (dakle, pretnju klanjem) osobi u publici – jednoj od preživelih ili rođaki žrtava Srebrenice. Među njegovim izjavama su i sledeće: „Velešiće tuci i Pofaliće tuci, tamo nema srpskoga življa mnogo. Da ne mogu da spavaju, da razvučemo pamet njihovu“ (28. maj 1992), „Cilj je napraviti život nemogućim“ (8. mart 1995), „Enklava nije da prežive, nego da........

© Danas