Поводом филма Свети Мојсије Црни, аутора Јелене Поповић, САД, 2026.

За редитеља, други филм представља највеће искушење. Поготову ако је први филм успео и привукао пажњу као што је то био Божји човек (2022), дело Београђанке Јелене Поповић, која живи у Америци и Грчкој, промовисано на истом месту пре  четири године. Филм о православном светитељу Нектарију Егинском и његовом сусрету са Богом узбудио је духове од Лос Анђелеса, Њујорка, Париза, до Атине и Београда и актуелизовао православни филм у временима кад би то мало ко очекивао својом, пре свега, уметничком снагом. Питао сам се шта ће бити са њеним другим филмом и да ли ће успети да остане на свом изворном духовном становишту. А Јеленин Свети Мојсије црни (2026), међутим, превазишао је сва очекивања: иста јеванђеоска подлога прожима оба филма. Штавише, у основи оба поступка лежи изузетан филмски језик који припада данашњем времену, тј. напредује и развија се у духу нових схватања драматургије и режије. Док је у претходном филму и једно и друго сведено на минималистичка, аскетска, готово исихастичка средства филма и све подређено једној христоликој идеји ускe стазe ка Господу у тескоби осамљеног егејског острва, Свети Мојсије црни догађа се на фону експлозије насиља у међусобном сатирању црначких банди западног Чикага наших дана, у свету као изашлом из Спајка Лија, крвавих обрачуна, уличних ратова дилера дроге и беспризорних са маргине борилачких ћумеза, татуажа и контејнера свих могућих отпадака подземног микрокозма који се у грчевима распада. Овде царује огољено насиље и људски живот не вреди ништа. Али то нису предзнаци Апокалипсе неког дистопијског undergrounda, него реалан и уверљив overground данашње Америке. (Како је не само преживела него и победила у овом паклу једна скромна, готово прозрачна и крхка жена – никад ми неће бити јасно).

 Прича о повратнику Малику (Омар Епс), вођи банде уличних дилера, који излази из затвора да би се одмах бацио у вечну ватру освете и одмазде због убиства најбољег друга почива на издржљивој матрици америчког гангстерског филма, који је као жанр достигао врхунац у Лицу са ожиљком Хауарда Хоукса (1932) да би оживео у амбијенту друштвеног дна које постаје империја зла у пола века каснијем римејку Брајана де Палме (Scarface, 1983) и сада њима блиског Мојсија Црног, који сви говоре........

© Печат