Od Zakona o amnestiji u vreme stupanja na položaj Tomislava Nikolića do najnovije obimne abolicije Aleksandra Vučića, mnogo toga se promenilo. Profetski je bio deo obrazloženja Nikolićevog Zakona o amnestiji iz 2012. godine: „Zakonom o amnestiji menja se položaj osuđenih lica iz razloga što su se izmenile društvene, ekonomske i političke prilike.“ Tada je imalo smisla zapitati se na koje se to promene odnosilo. Danas to znamo.

Ova pomilovanja, međutim, nemaju samo simbolični karakter. Prvo, Nikolićevo, bilo je izvor kadrova, onih zatvorskih, koji se danas zovu lojalisti. Naporedo sa ovim procesom, odvijala se proizvodnja drugih potrebnih kadrova, lažnih diplomaca svih stepena obrazovanja, do najviših, doktorskih. Teško je danas oceniti koji su bili važniji za uterivanje radikalske vlasti građanima u kosti – „amnestirci“ ili „intelektualci“. A od pre par dana postalo je i nebitno. U liku prvog građanina velike varoši Beograda ujedinili su se pesnica i doktorat. A predsednik u ostavci poneo je odličje ekstravagantnog ujedinitelja.

No, ma koliko ova zaumna politička simbolika bila inspirativna, valja se ipak vratiti zaboravljenim pravnim izvorima o pomilovanju.

Jeste predsednik Republike dok još nije bio u ostavci imao nesumnjivu nadležnost za donošenje odluka o pomilovanju. Pomilovanje, onako kako je tek u naznakama regulisano u Srbiji nije akt milosrđa (već milosti) dobrog........

© Peščanik