Daću dva primera kako imaginarno, odnosno izmišljotina, ostavlja za sobom realnost, sa kojom se moramo nositi i rešavati posledične probleme.

Prvi primer: novinar Pinka (humanoid, dvonožac) počne upotrebljavati izraz „sa tima… ljudima/problemima“ i slično, dakle zajedno elipsu i supstantivizaciju. Neko mu je podvalio i loše mu savetovao da ovaj hiperurbanizam iliti ačenje ubaci u kantu za jezičko đubre, iz kojeg su već ponikli pričati umesto govoriti, prefiks za za bilo koji glagol (zapratiti i sl.)i široki pokret Smrt padežima! Tako nastaje novojezik u kojem i sam diktator ima zasluge – nemalo, snažno (za štagod), nemnogo, nelako, tašne i mašne, itd.

Drugi primer: sasvim adekvatno, na skupu Studenti pobeđuju u Kraljevu na Vidovdan, recitovana je pesma Milana Rakića „Na Gazimestanu“, koja ima i ovu strofu:

Добра земљо моја, лажу! Ко те волиДанас, тај те воли, јер зна да си мати,Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,Не могаше........

© Peščanik