Adania Shibli piše o strahu od gubitka jezika.1 Kako pisati jezikom koji je sav u ožiljicima ili je odsutan?

Sedmog septembra, oko sedam časova, nebom se prolomio zvuk crkvenih zvona. Zvučnici koji su prethodnog dana postavljeni oko Hrama Svetog apostola i jevanđeliste Luke2 preneli su gromoglasnu molitvu čak i do mog stana u nizu zgrada koje spajaju Vidikovac sa Košutnjakom. Udaljena svega sedam minuta od moje zgrade, čini se kao da je crkva svetog Luke oduvek tu postojala pojačavajući privid kontinuiteta u raznim životima ispucalim od siromaštva i tragičnih smrti što su harali ovim delom grada devedesetih godina. Životi prekinuti suicidom ili predoziranjem. Životi oduzeti ubistvom naručenom po političkoj liniji, verovatno dobro poznatoj predsedniku Vučiću, tadašnjem članu Srpske radikalne stranke. Sve ove tragedije moja porodica i ja iskusili smo kao prijatelji i komšije. I, uprkos svemu, čitav kraj je svih ovih godina uspevao da budi osećanje bliskosti.

Upravo je ovaj kutak postao jedna od pozornica za koju se svet zainteresovao početkom septembra 2026.

[…] Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Aliluja, aliluja, aliluja, slava Tebi, Bože. Aliluja, aliluja, aliluja, slava Tebi, Bože. Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj. Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova amin. […]

Molitva se probija kroz ljude koji su se sabrali u male skupine pod krošnjama drveća jer je sunce tog ponedeljka usijalo zemlju. Iako se istovremeno čuje žamor, skup obeležava neobjašnjiv molitveni mir. Mir koji sam doživela izranjao je iz jedinstva ljudi koji su se okupili da odaju počast Ratku Mladiću, bivšem zapovedniku Glavnog štaba Vojske Republike Srpske.

U trenucima pripreme pred ispraćajnu molitvu jedan od sveštenika se obraća skupu: „S tim u vezi obaveštavam prisutni narod da ćemo sada u pola dvanaest iz praktičnih, operativnih razloga zatvoriti ovu kapiju za ulazak ljudi da se oproste od generala u hramu jer pred nama stoji vreme u kojem treba da se pripremi molitveni ispraćaj raba Božjeg pred lice Gospodnje. I s tim u vezi molim vas da onako kako dolikuje pratimo bogosluženja sa video-bimova i na taj način uzmemo prisnoga učešća u ovome svečanome i važnom događaju. Večan pokoj našem bratu u Hristu, vojskovođi generalu Ratku Mladiću, a istovremeno mir svim ljudima dobre volje i onima drugima.“

Toj završnoj reči se pridružuje glas, Bog da mu dušu prosti, uz otpozdrav sabranog naroda, Slava mu. Sve se stišava da bi nas Davidovi psalmi preneli u komunikaciju vernika sa Bogom:

„U TEBE se, Gospode, pouzdah, da se ne postidim do veka/ Pravdom Tvojom/ izbavi me i izvedi me;/ prikloni mi uho Tvoje i spasi me./ Budi mi Bog zaštitnik/ i mesto utvrđeno da me spaseš,/ jer utvrđenje moje i pribežište moje jesi Ti […] Neka se posrame i iščeznu koji klevetaju dušu moju,/ nek se obuku u sramotu i stid koji mi traže zala./ Obradovaće se usta moja, kada Ti psalmopojem,/ i duša moja koju si izbavio./ A još i jezik moj sav dan poučavaće se pravdi Tvojoj,/ kada se posrame i postide oni koji mi traže zla.“

Zajednica i „liturgijski kurs vaspitanja“

Prvo obraćanje sveštenika uvelo nas je u „liturgiju u posebnim okolnostima“,3 u ovom slučaju u liturgijski ispraćaj jednog čoveka koji se svojom izuzetnošću izdvojio iz zajednice živih. U jednom trenutku zaustavlja se reka ljudi pristiglih iz Republike Srpske i Crne Gore, svih onih koji su putovali noću kolonom autobusa da bi stigli u ranim jutarnjim časovima. Kapija, naime mobilna metalna ograda, zatvara se da bi svi sabrani prisno učestvovali u „ovom svečanom i važnom događaju“.

Ovim činom crkva postaje prostor prisnog ujedinjenja sabranih – zajednica kojoj se prenosi i omogućava jedinstveno sećanje na jednog čoveka za koga, kako je besedom objavio srpski patrijarh, „znamo da je bio hrišćanin i o kome svedoče sveštenici koji su ga pohodili i da se poslednjih godina smireno ispovedao i pričešćivao Telom i Krvlju Hristovom […]“. Prisnost se odražava i na vizuelnom planu: Ratko Mladić je sveprisutan svojim licem na majicama i zastavama. Kao da su sabrani ljudi glumci pod Mladićevim maskama na pozornici, dok natpisi o heroju, zaboravu, ćutanju ili „srpskom Sarajevu“ funkcionišu kao komentar za čitaoce i gledaoce ove drame.

Srpska pravoslavna crkva je tako istupila ne samo kao sabirna snaga, ujedinjujuće telo u Hristu, već kao centralni autoritet i superiorna instanca u stabilizaciji kulture sećanja na raspad Jugoslavije i zbivanja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Srbiji i na Kosovu devedesetih godina. U duhu Emila Durkheima,4 takav autoritet je neophodan kao povezujuća nit u organskom jedinstvu članova zajednice čije sećanje ne biva okamenjeno, već ostaje iznova delatno. Publica et communis oratio – molitva se prinosi za sav narod jer je narod jedno. Narod prati i potvrđuje reči molitvenog ispraćaja, postajući „pastva“ koja sledi patrijarha i sveštenstvo, liturgijiski uvodeći umrlog „u carstvo Božje, u nadilaženje smrti“.5

Sahranom Ratka Mladića crkva i država su postale jedna snaga koja liturgijski usmerava i vaspitava narod kako da se moli i seća, a ne da sudi. Patrijarh Porfirije naglašava u besedi pri opelu da je jedini „konačan i do kraja pravedan sud“ Božji sud. Ljudski ili zemaljski sud je podložan varljivosti i pogreškama i čitavi narodi, kako besedi patrijarh, nose iskustvo „da zemaljski sud i zemaljska pravda nisu uvek svima merili istom merom. I naš narod nosi takvo gorko iskustvo.“ Patrijarhova beseda poručuje da je presuda koju je Ratku Mladiću izrekao Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju odraz nepravde nanete čitavom srpskom narodu. Presuda se ovde time definiše kao kolektivna osuda naroda koji time strada i podnosi žrtvu. Na taj način, general Mladić nije više pojedinac osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja već personifikacija kolektivnog stradanja. Time psalmi ostvaruju........

© Peščanik