Gospodin Aleksandar Vučić je iz Đasinga, sa ceremonije otvaranja Kinesko-srpskog omladinskog kulturnog centra, 27. maja javio da su sa Kinom dogovorene nove investicije u vrednosti od 953 miliona evra. To nije tačno. Naime, u Tanjugovom izveštaju, poslatom istog dana, precizno su, pojedinačno, navedene sve kompanije-investitori i njihova ulaganja, koja su na kraju i sabrana. Zato je u informaciji (ispravno) stajalo da su dogovorene investicije veće od 940 miliona evra, što je zaokružena suma od sasvim tačnog zbira koji iznosi 942,8 miliona evra.

Ako laže koza ne laže rog, što bi rekli; evo tabele:

Tanjugovu vest niko nije demantovao, ali su ipak svi srpski zvaničnici, uključujući i ministarku privrede i potpredsednicu Vlade, Adrijanu Mesarović, ponavljali Vučićevu računicu iako je ona očigledno netačna. Valjda, kao u „Carevom novom ruhu“, gospodaru niko ne sme da saopšti istinu.

No, nije to političko poltronstvo ni najveći problem. Veći je kada slične stvari čujemo od stručnjaka iz (formalno) nezavisnih institucija. Tako je Ivan Nikolić, predsednik Saveta guvernera Narodne banke Srbije, nedavno na državnoj televiziji, upravo povodom Vučićeve posete zemlji „kosookih majstora celuloidne loptice“, u prilog saradnji sa Kinom izjavio, otprilike, da kada se sa Kinezima nešto dogovorite, onda se to sigurno realizuje. Na to sam ja sutradan otišao u Borču da obiđem veliki industrijski park koji je Aleksandar Vučić, boraveći u Kini, tada kao premijer, dogovorio davne 2015. godine. Bio sam siguran da je park odavno završen, pošto je još 2018. sa kompanijom „Čajna road end bridž korporejšn“ (CRBC) potpisan komercijalni ugovor – dakle, ne nikakav „memorandum o razumevanju“ niti „pismo o namerama“ nego tvrdi komercijalni ugovor – o njegovoj izgradnji. Da ne teramo više šegu, od projekta vrednog 300 miliona evra, kojim je predviđeno otvaranje ni manje ni više nego........

© Peščanik