Pred kraj 2025. ministarstvo za dijasporu i borbu protiv antisemitizma je odbilo da registruje 37 organizacija koje pružaju humanitarnu pomoć Palestincima. Neke od njih su male, neke nemaju aktiviste na terenu, ali neke su veoma značajne kao što su Lekari bez granica, Save the Children i Oxfam.

Razlog za odbijanje registracije je bilo neprihvatanje ovih organizacija da predaju spisak imena palestinskih radnika zbog bojazni da će ih izraelski bezbednosni sistem targetirati. U slučaju Lekara bez granica pritisak je u početku uspeo i organizacija je objavila da će predati liste. Ministarstvo za dijasporu je iskoristilo ovu objavu, što je izazvalo žestoke proteste i objavljivanje anonimnih svedočenja samih članova i na kraju je organizacija povukla svoju odluku. U trenutku pisanja ovog teksta, ministarstvo za dijasporu je objavilo da će u roku od mesec dana proterati ovu organizaciju iz Gaze.

Odbijanje registracije humanitarnih organizacija se nadovezuje na niz koraka pomoću kojih bi se sa terena uklonili svi spoljni faktori koji bi mogli da svedoče o povredama međunarodnog prava u Pojasu Gaze ili na Zapadnoj obali. Jedan od upečatljivijih primera je zabrana slobodnog ulaska novinara u Pojas Gaze koja traje 28 meseci, od početka rata. Peticija protiv ove odluke, predata vrhovnom sudu još u decembru 2024, nije uspela. Na poslednjem ročištu koje je održano početkom januara ove godine, vrhovni sud je produžio zabranu ulaska novinara u Pojas za još dva meseca.

U praksi, novinari koji ulaze mogu to da urade jedino u pratnji portparola vojske uz potpis na sporazumu koji vojsci daje potpunu kontrolu nad njihovim radom. Zabranjen im je prenos uživo iz Pojasa, mogu da posete samo mesta koja odredi vojska, zabranjeno im je da bez dozvole razgovaraju sa stanovnicima Gaze i sav materijal prolazi kroz proveru vojne cenzure i portparola vojske.

Vrhovni sud takođe ne dozvoljava ulazak posmatrača u izraelske zatvore u kojima su palestinski zatvorenici. Od početka rata Izrael zabranjuje posete ovim zatvorima Crvenom krstu, koji je svojom međunarodnom misijom nadležan za praćenje stanja u zatvorima. Vrhovni sud obnavlja ovu zabranu svakih nekoliko meseci.

Proširenje zabrane ulaska u Izrael je još jedan način sprečavanja da se objave izveštaji nepovoljni po državu. To je taktika koja se primenjuje godinama, ali su se njen obim i učestalost povećali u poslednje dve godine. To je jeftino i efikasno oružje u arsenalu Izraela. Zabrane i proterivanja su učestali uz sve slabiju obavezu davanja pravnog i činjeničnog osnova za to. Institucije koje bi morale da nadgledaju upotrebu ovog sredstva, mediji i vrhovni sud, pokazuju u najboljem slučaju slabost prema državi, a u najgorem sarađuju sa njom. Neobaveštenoj široj javnosti je svejedno.

Zabrane ulaska na palestinske teritorije su oduvek bile politički motivisane i imale su dvostruki cilj: sprečavanje objavljivanja informacija o onome što se dešava u zoni izraelske odgovornosti i izolovanje ljudi kojima je potrebna pomoć kako bi im se otežalo uspostavljanje veze sa aktivistima, novinarima i drugim činiocima na prostoru Izraela/Palestine. Veći deo izraelske javnosti ne prati ovakve slučajeve, a samo mali broj izraelskih građana je spreman na neki vid protesta zbog toga.

Prvi poznatiji primer zabrane ulaska u Izrael je bio slučaj Normana Finkelštajna, jevrejsko-američkog istraživača i pripadnika druge generacije Šoe. Finkelštajnu 2008. nije bilo dopušteno da uđe u Izrael na osnovu tvrdnje da se sastao sa pripadnicima Hezbolaha u Libanu. Finkelštajnu, koji je ranije........

© Peščanik