Treći put je A. Vučić probao da prizove profesora Iliju Srdanovića na dijalog. Nije mu uslišeno, Srdanović bi razgovarao samo sa onima koji nešto znaju. Ne znajući da ništa ne zna, čovek bez funkcije je zapeo da mu se kaže: Ako već nećeš na dijalog, hoćeš li, u slučaju pobede, da uvedeš sankcije Rusiji?

Srdanović nije odgovorio, ali studenti jesu, verovatno vođeni saznanjima o iracionalnoj rusofiliji koja ne pušta Srbiju. Ni oni, eto, neće uvoditi sankcije Rusiji, taman posla. I mi smo patili pod embargom i znamo kako smo se proveli. Rusija nije u sanitarnom kordonu, a mi smo bili. Ovde su prodavnice bile prazne, gorivo koje su dovozili Slobini i Radovanovi krijumčari, presipalo se u plastične flaše, mešalo sa vodom i prodavalo na trotoarima. Prodavci deviza su zujali godinama, a mnogo kasnije je stigla Jorgovanka Tabaković i zauzdala evro. Inflacije nema a cene lete u nebo.

Niko od srpskih patriota ne želi da se nešto slično dogodi Rusiji, mi možemo da joj uvedemo sankcije, a ona nama još jednom proda i ponovo za još manje pare otkupi NIS. Tako to ide među braćom. Mi smo ruska filijala na Balkanu, gubernija koju je pred oduševljenim rusofilima, usred bombardovanja (12. aprila 1999.) proglasio Toma, šaljući poljupce puku, ozarenom zbog priključenja Savezu Rusije i Belorusije. Očekivalo se da bombardovanje prestane, jer ko bi tukao takvu silu.

Ali, nije prestalo. Boris Jeljcin je prećutao takvo glupo uvlačenje a nije ni primetio trk ovdašnjih vinskih mušica njemu i Lukašenku u zagrljaj. Kad su mu ispričali za fantastični vodvilj iz Beograda, samo se otreznio i........

© Peščanik