Razgovor vodio Finbarr Bermingham za South China Morning Post.

Kako procenjujete trenutne sposobnosti Evrope da oblikuje svet?

Po mom mišljenju, u isto vreme se dešavaju tri različite stvari. Prva je velika promena koja je počela negde od epidemije kovida-19, pre svega u Americi. Iako se već dugo govori o kraju liberalnog poretka, on se sada konačno dogodio. Više ne možemo da se pravimo da nama poznati svet i dalje postoji. Za Evropu je to posebno bolno, jer je ona u tom svetu imala uticajnu ulogu.

Drugo, ljudi su promenili mape u svojim kancelarijama i mentalne mape u svojim glavama. Počeli su da vide svet na drugačiji način. Evropa više nije u centru tih mapa: ni za Ameriku, ni za Kinu, a verovatno ni za Rusiju, osim delimično. I treće, unutar evropskog projekta koji je postojao jako dugo došlo je do vidnih napetosti koje ga čine težim za upravljanje.

Moram da naglasim da je moja perspektiva specifična. Verujem da smo svi mi oblikovani sopstvenim biografijama i onim što nam se dešavalo u dvadesetim godinama života. Tako da u današnjem svetu prepoznajem analogije sa velikim slomom 1989. Pravci društvenih kretanja su bili drugačiji, nivo optimizma u Istočnoj Evropi je bio visok, ali najvažnija stvar koja je ista i tada i sada je brzina tih promena, trenutak kada stvari odjednom počnu da se dešavaju jako brzo.

Gotovo je neverovatno da je administracija Donalda Trampa na vlasti tek godinu dana. Imate osećaj da su tu već čitavu deceniju. Ta kompresija vremena je važna. I drugo, kada pravim ova poređenja, mislim da je bitno da se osvrnemo i vidimo ono što nismo videli 1989. Te godine, ako ste bili iz Istočne Evrope kao ja, za vas je tu bio centar sveta. Promena je bila vezana za liberalne revolucije, ujedinjenje Nemačke, Istočnu Evropu. Ali ako 1989. posmatrate iz drugih delova sveta, videćete sasvim druge stvari. Ako ste tada bili sa mudžahedinima, to je bio vrhunac radikalnog islama koji je pobedio jednu od supersila Hladnog rata.

A ako 1989. niste bili u Pragu već u Beogradu, to je bio vrhunac nacionalizma. Tada je Slobodan Milošević održao svoj čuveni govor na Kosovu. Za Evropljane je 4. jun 1989. bio vezan za prve izbore u Poljskoj. A u Kini je jači utisak od ujedinjenja Nemačke ostavilo nasilno gušenje protesta na Tjenanmenu.

Tokom 2019. sprovedena je anketa u kojoj su ruske građane pitali šta je za njih najvažnija stvar koja se dogodila 1989. Većina nije navela pad Berlinskog zida ili nasilje na Tjenanmenu, već povlačenje sovjetskih trupa iz Avganistana. Za njih je kraj sovjetske imperije bio važniji od kraja komunizma. I upravo 1989. Ilon Mask je napustio Južnu Afriku, što se kasnije ispostavilo kao transformativni događaj svetskih razmera.

Navodim sve ovo zato što smo trenutno u velikoj meri fokusirani na ono što se dešava u Sjedinjenim Američkim Državama, na veliku revolucionarnu promenu identiteta te zemlje. S druge strane, mi Evropljani pokušavamo da shvatimo svoje mesto u tom novom svetu. Preporučujem da što pre prestanemo da branimo status kvo koji više ne postoji. Umesto da budemo opsednuti onim što gubimo, treba da iskoristimo prilike koje nam se pružaju, da vidimo možemo li nešto da dobijemo u novoj podeli karata.

To me zanima. Živimo u velikoj neizvesnosti, veliki akteri imaju razne probleme, srednje sile poput Indije, Turske i Brazila gledaju šta mogu da dobiju, a Evropa je zaokupljena onim što gubi. Otud potiče evropska melanholija koja je istovremeno i neka vrsta vrtoglavice. Milan Kundera ima sjajnu definiciju: vrtoglavica nije strah od pada već želja da se skoči, protiv koje se borimo.

Deo problema je u tome što Evropljani novom svetskom haosu pristupaju kao arhitekte. Vidimo da je liberalni poredak završen i pitamo se šta je sledeće. Razmišljamo u velikim arhitektonskim kategorijama. Očigledno je da ćemo neko vreme živeti u haosu i da je najvažnije polako se tome prilagođavati. Ne radi se o novoj velikoj slici koju treba prepoznati. Radi se o uočavanju prilika i o prilagođavanju, a Evropa u tome nikada nije bila naročito dobra.

Da li bi povlačenje Sjedinjenih Država sa prvog mesta u svetu otvorilo mogućnosti redefinisanja Evrope?

Apsolutno. Američko-evropska koalicija, onakva kakva je bila izgrađena tokom Hladnog rata, nije mogla da traje zauvek. Mnogo se govori o evropskom suverenitetu i ona sada zaista ima priliku da otkrije šta znači biti samostalniji globalni igrač u ekonomskom i političkom smislu. Pojava postameričke Evrope nije započela sa Trampom. Bivši američki predsednik Džo Bajden i rat u Ukrajini su obnovili status Evrope iz doba Hladnog rata, ali to nije bilo održivo. Ono što je Evropljanima teško da razumeju, a........

© Peščanik