Nisam pravnik. Ne znam da li postoje zakoni kojima se može sankcionisati ono što se događa sa televizijama N1 i Nova. Dobro, najgore se još nije dogodilo. Čekamo, strepimo i nadamo se da neće. Koliko puta vam se u Srbiji ispunila nada da se neće dogoditi najgore, u protekloj deceniji i po? Ili u proteklih tri i po decenije, kad smo već kod toga. Ali, evo, preciznije: može li se zakonom sprečiti ili naknadno sankcionisati ono što vidimo da stoji u najavi za N1 i Novu – to ne znam.

Ali znam zasigurno, ako se desi, biće to zločin. I ako ga naši zakoni sada ne prepoznaju, jedna od pouka bila bi – spremite nove zakone. Zalud je bilo onomad, pre deceniju i po, opominjati da je zakon o privatizaciji medija – loš. Pobogu, promovisali su ga upravo ljudi sa nezavisnih, privatnih medija. Izgovor ili objašnjenje, kako hoćete, za zakon glasilo je – država može finansijski da ucenjuje i kontroliše svoje medije. Privatnim medijima je u interesu da budu slobodni.

Šipak – tako se pokazalo. Ako se dobro sećam, i tada su u opticaju bila neka druga rešenja, ali niko nije hteo da ih uzme u obzir. Recimo, kako da mediji budu privatni, a da se ipak finansiraju iz budžeta, ali da im novac ne daje direktno država. Otprilike ovako: država podeli – nazovimo ih tako – medijske vaučere svojim žiteljima. A onda oni tim vaučerima finansiraju medije po svom izboru.1 A ti mediji, opet, moraju da ispune određene uslove, za šta se opet stara država. (Recimo, ograničeno oglašavanje.)

Komplikovano, je l da? I dosadno – ko to da kontroliše i raspoređuje. I sad imamo to što imamo. To jest još malo, pa nećemo imati ništa. Jer, Srbija je malo tržište za medije. A to malo novca nije dovoljno za mnogo medija, što je manja šteta. Veća je šteta što država kontroliše više novca nego što je slobodnog novca na tom tržištu. I tako dobijete privatne medije, s jedne strane, i državu kao najvećeg klijenta, s druge strane. I to je kraj priče o privatnim i tobože slobodnim medijima.

Ali, neka je i sve baš tako, opet je ovo što vidimo u najavi za N1 i Novu – zločin. Zločin se sastoji iz nekoliko koraka, pa ćemo krenuti redom.

Prvo – to što država kontroliše veću sumu novca od sume koja se slobodno kreće na tržištu samo po sebi je kriminalno i govori da imamo posla s kriminalnom državom. Država raspolaže tuđim novcem kao da je državni, to jest kao da je svojina tekućih vlasti. Najveći poslovi u Srbiji rade se sa državom. Da biste ih dobili, država ne postavlja uslov kompetencije nego poslušnosti. Kada ste poslušni i dobijete posao/novac, država vam onda da nalog gde da se oglašavate i vi – slušate.

Nisam to ja izmislio. To je pričao sam Vučić onomad. Što znači da pored novca direktno iz budžeta koji se deli na takozvanim konkursima, na isti način deli se i novac koji nije u budžetu, ali kao da jeste. S tim se živi već dugo, navikli smo se i ne primećujemo to.

Drugo – stvari su se u protekloj godini i po stubokom promenile. Imamo pobunu i N1 i Novu kao važne stubove te pobune. Kada je prošle godine nekako u ovo vreme stigla vest da je prodato nešto i da to nešto ima veze ili bi moglo imati veze i sa N1 i Novom, bio je to znak za uzbunu. Ali, oguglali smo na uzbune, živimo u uzbuni. Ko god da je to tad kupio, nije kupio jer mu se sviđaju N1 i Nova, nego je kupio zato što mu se ne sviđa pobuna. Kupio je ne da ti mediji rade, nego da ne rade.

Moguće je da je to po zakonu, ali ako jeste, trebalo bi promeniti takav zakon. Samo što to nije sve, kupac je, iz senke sama država. Ne mora nužno da bude da je dala novac, koji god, dovoljno je da je obećala nešto za nešto, bogatu kompenzaciju za tu transakciju. Moguće je da bi se to moglo sankcionisati zakonom. A ako nije moguće ni to… jeste, promeniti zakon. Jer taj što je prodavao, nije prodao to što stoji da je prodao, prodao je samu pobunu. Kao što je i kupac kupio pobunu.

Treće, kupac dakle nije kupio to što je kupio jer je to nešto takvo kakvo je uspešno na tržištu i ostvaruje velike dobiti. Dakle, nije kupio unosan posao koji želi da nastavi zbog jasne i opipljive koristi. Naprotiv, umesto da radi i ostvaruje dobit od svog rada, kupac je to kupio da s tim ne bi radio ništa, barem ne ništa smisleno u tržišnom ili bilo kom drugom smislu. A zaradu i dobit će praviti od onoga što će mu kao kompenzacija stići od države, jeste, iste one koju smo opisali kao kriminalnu.

Ne razumem se u pravo a ne previše ni u tržište, ali ono što sam naučio kaže mi da bi sve ovo mogle biti nezakonite radnje. Kada bismo imali dobre zakone. Ali, i ako nije nezakonito i ako takvi dobri zakoni možda nigde na svetu ne postoje, ako se desi ono što mislim da će se dogoditi s N1 i Novom, biće to velika – svinjarija. Hoću da kažem, ogoljena nepravda i nemoral, jer se ove transakcije tiču naših života na najpogubniji način. Ili je u redu, u Srbiji pod tekućim režimom, da se nama trguje kao s (medijskim) robljem.

Peščanik.net, 10.04.2026.

Više o tome u Robert V. Mekčejsni, Digitalna isključenost. Kako kapitalizam okreće internet protiv demokratije, preveo Domagoj Orlić (Beograd: FMK, 2015). Da sad ovde ne davimo čitaoca viškom informacija, recimo samo da se knjiga bavi novinarstvom u vremenu interneta i posledicama po informisanost ljudi. Pored toga što elaborira predlog o vaučerima, knjiga McChesneyja pokazuje i zašto je sve teže za takozvane tradicionalne medije, pogotovo one isključivo informativne da se bore i opstanu na takozvanom tržištu, te zašto su oni sve ranjiviji na udarce s obe strane – kapitala i države podjednako.

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Medijsko (g)roblje - 10/04/2026

Predizborni mađarsko-srpski cirkus - 07/04/2026

Izbori do kraja juna? - 03/04/2026

© Peščanik