Psiholog i psihoterapeut.

Kada se govori o odlasku ljudi iz Srbije, najčešće se bavimo statistikom: koliko ih je otišlo, gde su i zašto idu?. Ređe govorimo o posledicama i o tome šta društvo gubi kada odlaze stručni, obrazovani i ambiciozni ljudi. A gubimo mnogo više od radnih mesta: gubimo znanje, inovacije, kvalitet i potencijal koji se ne meri samo brojevima, već narušavanjem kvaliteta života, osećanja sigurnosti, perspektive, stabilnosti.

Podaci o migracijama pokazuju da je u poslednjoj deceniji zemlju napustio značajan broj mladih i stručnih ljudi. Odlazak stručnjaka nije samo demografsko pitanje. Kada iz jednog grada odu lekari, medicinske sestre, inženjeri, profesori, psiholozi, programeri, ne odlazi samo radna snaga. Odlazi i simbol mogućnosti. Deca i mladi koji ostaju uče jednu važnu lekciju: ako vrediš, otići ćeš. Ako si ambiciozan, uporan, istrajan,  marljiv, učiš i želiš da se ostvariš profesionalno, tražićeš šansu negde drugde. Ako želiš sigurnost, priznanje, unutrašnji mir morašeć negde preko granice.Tako odlazak postaje model uspeha. Iz mog profesionalnog iskustva mogu da kažem da su ljudi danas dosta zabrinuti zbog odlaska lekara.Oni ne izražavaju samo strah za svoje zdravlje i zdravlje svojih bližnjih, konkretne preglede ili lečenje već dublji egzistencijalni strah, strah za budućnost, bezbednost i sigurnost,  strah od neizvesnosti, gubitka oslonca, nemogućnosti planiranja i gubitka poverenja u institucije koje bi trebalo da budu oslonac. 

Ovde nije važno samo pitanje „zašto ljudi odlaze?“, već i kakvu poruku njihov odlazak šalje onima koji ostaju. Ako je dominantna poruka da je uspeh moguć jedino negde drugde, onda ćemo nastaviti da gubimo ne samo ljude, već i veru i nadu da ovde može drugačije. A oni koji ostaju često nose ambivalentna osećanja. S jedne strane lojalnost, vezanost, porodica, koreni a s druge briga, preispitivanja, osećaj da možda propuštaju nešto, sumnja u sebe da su ostali jer su manje hrabri ili možda manje sposobni. To sve stvara kolektivnu napetost i strah, opšti utisak stagnacije, ugroženost mentalnog zdravlja. Kada odu oni koji su nosioci promena, inovacija i energije, šta ostaje zajednici? U takvom okruženju lakše se razvija cinizam, bes, nezadovoljstvo a teže poverenje. Gubi se perspektiva a osećaj perspektive je psihološka kategorija koja nam govori da naše zalaganje i trud imaju smisla. Da se rad isplati. Da sistem, iako nesavršen, ipak prepoznaje kvalitet. Da tu gde jesmo možemo, ne samo finansijski, već profesionalno i lično rasti i razvijati se. Kada se taj osećaj perspektive izgubi, onda odlazak postaje racionalan i nužan izbor.

Ovo ne znači da je slika potpuno negativna. U Srbiji i dalje postoje kvalitetni i perspektivni stručnjaci, inovacije i projekti koji pokazuju da je moguće graditi bolje uslove. Pitanje je da li ćemo kao društvo stvoriti ambijent u kome ljudi žele da ostanu, uče i razvijaju se, ambijent u kome se ljudi vide, prepoznaju i vrednuju kao najdragoceniji resurs jedne zemlje. Ako to uspemo onda ostanak možda neće biti znak odricanja, već odluka zasnovana na uverenju da se i ovde može graditi i živeti život sa smislom. 

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Južnih vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Južne vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Južnih vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Južnih vesti se možete obratiti preko Kontakt stranice.

© Južne vesti