Danas je 8. septembar 2027. godine. Približava se jesen i prva godišnjica pobede. Još jedna jesen koja nam je donela slobodu.

Pakujem opremu u torbu, kasnim na posao, deca se spremaju za školu. Lav me pita da li da blok za likovno spakuje u kesu koju je dobio prošle godine, kada je krenuo u drugi razred. Na njoj velikim slovima piše „EXPO 2027″. Sećam se kako su tog dana on i njegova majka prelepili logo EXPO-a nalepnicama „Studenti pobeđuju“.

„Ne moraš“, kažem mu uz osmeh.

Osluškujem televizor u pozadini dok mu pomažem da obuje patike. Novinarka prekida ministra usred rečenice i ponavlja mu pitanje na koje nije odgovorio. On pokušava da nastavi, ali mu ona uporno ne dozvoljava. Pre godinu dana neko bi snimio taj razgovor i okačio ga na internet. Delili bismo ga jedni drugima kao dokaz da je nešto počelo da se menja. Danas ga niko ne snima. Ili možda snimaju. Društvene mreže mi ponovo prikazuju samo putovanja mojih prijatelja.

Ne mogu da verujem koliko smo bili blizu toga da odustanemo. Dok smo prethodne godine gledali mnoge na optuženičkim klupama, dok su na novom javnom servisu za svega nekoliko dana objavili sve podatke o kuli koja se tako brzo srušila, dok smo slušali te jadne ljude kako se međusobno optužuju, niko nije mogao da poveruje da nas je takva........

© Južne vesti