„Šta će tebi to u životu?”

Čuo sam to pitanje bezbroj puta prethodnih nedelja. Postavljali su mi ga prijatelji, poznanici, ljudi sa interneta. Svaki put mi je paralo uši i, iako sam mislio da znam odgovor, pored milion očiglednih razloga, dugo nisam uspevao jasno da odgovorim ni njima, a ni sebi.

Možda je upravo u tome stvar. Možda su baš zato lokalni kriminalci sa kapuljačama krenuli na nas te večeri – da svi oni koji ovu borbu posmatraju sa strane nastave da se pitaju: šta će to bilo kome u životu?

Poslednji put sam tražio motive za ovu borbu decembra 2024. godine. Vozio sam ka svom prvom protestu na Slaviji. Dvesta trideset i devet kilometra i dva sata razmišljanja o svim mogućim scenarijima. O svim razlozima zbog kojih ovo ne može da uspe. Ili o tome kako jedino može da uspe. A najviše o tome – zašto sam potpuno sam seo u automobil i krenuo na još jedan protest od hiljadu istih u prethodnih 30 godina?

U masi podjednako nesigurnih ljudi, nisam imao jasan odgovor dok ih nisam ugledao po prvi put – nasmejane, mirne i potpuno sigurne u ono što rade. Oslobodioce. Videlo se na njihovim licima da imaju jasan motiv, ispravniji od svih naših prethodnih, da imaju i plan koji ja još uvek ne razumem, ali koji želim da pratim do kraja.

Mesec dana kasnije, na Autokomandi, gledao sam hiljade svetala kako trepere kao jedna galaksija. Tada sam znao da ne postoji ni........

© Južne vesti