Napad SAD i Izraela nije samo još jedan ratni čin u nizu svetskih brutalnosti. On predstavlja simptom dublje krize međunarodnog poretka i pokušaj njegove otvorene suspenzije od strane onih pojedinaca koji veruju da su dovoljno moćni da stoje iznad prava

U srpskoj javnosti često se forsira teza o urušavanju međunarodnog poretka, navodno započetom još na slučaju Jugoslavije, koje potom svoju kulminaciju doživljava u napadu Ruske Federacije na Ukrajinu i američko-izraelskom bombardovanju Irana.

Uz to ide i tvrdnja da u međunarodnim odnosima, a i u svakodnevnom životu, dominira pravo jačeg, da je tako oduvek bilo, te da je ta činjenica samo povremeno kamuflirana navodnom brigom za ljudska prava i mir u svetu, u skladu sa različitim varijantama teorije realizma međunarodnih odnosa. Ove teze, zaslužuju podrobniju analizu, pre svega sa stanovišta elementarnih postulata međunarodnog prava.

Slučaj Srbije, odnosno tzv. SR Jugoslavije, koja tokom devedesetih godina prošlog veka nije bila članica Ujedinjenih nacija, je primer jedinstvenog delovanja članica UN, uključujući i Rusiju i Kinu, gde je primena sile bila zasnovana na prethodno utvrđenom međunarodno verifikovanom masovnom kršenju ljudskih prava i jasnoj pretnji po međunarodnom miru od strane režima Milošević-Šešelj.

Shodno tome, donete su brojne rezolucije Saveta bezbednosti UN koje su omogućile primenu političkih, ekonomskih i vojnih sankcija protiv Srbije, a u skladu sa Poglavljem VII Povelje UN. Rezolucijama UN, a posebno 1037 (Hrvatska), 1031 (Bosna i Hercegovina) i 1244 (Kosovo), uspostavljen je poredak u kojem je mandat očuvanja mira i ustavnog poretka poveren međunarodnim snagama, pri čemu su poslednje dve rezolucije i dalje na snazi.

U slučaju Irana, kao članice Ujedinjenih nacija, rezolucije su donošene u dva različita perioda. Prvi se odnosi na iračko-iranski rat, započet iračkim napadom 1980. godine. Najvažnija je bila Rezolucija 598, doneta 1987. godine pod Poglavljem VII, koja takođe pokazuje da su UN bile efikasne kada je postojala politička volja: obe strane su, pod pretnjom sile, prihvatile mir. Primer efikasnosti Ujedinjenih nacija vezan je i za iranski nuklearni program u periodu od 2006. do 2015. godine, kada je doneta i jednoglasno usvojena Rezolucija 2231, kojom je otpočela reintegracija Irana u međunarodne tokove, uz uslov obustavljanja i nadzora nad nuklearnim programom.

Ako posmatramo isključivo delovanje Sjedinjenih Američkih Država u navedenim primerima, može se konstatovati da su one uglavnom delovale u okviru međunarodnog pravnog poretka. Takođe, ako se analiza proširi i na druge relevantne slučajeve iz tog perioda, može se zaključiti da su američke intervencije pretežno bile preduzimane pod okriljem međunarodnog poretka uobličenog u Organizaciji ujedinjenih nacija.

Tako je intervencija u Iraku 1991. imala izričito uporište u Rezoluciji 678 Saveta bezbednosti UN, dok je u slučaju Avganistana 2001. međunarodno bezbednosno prisustvo dobilo čvrst oslonac u Rezoluciji 1386, kojom je uspostavljen ISAF. Izuzetak predstavlja invazija na Irak 2003. godine, koja nije počivala na novoj i jasno izraženoj odluci Saveta bezbednosti, već na spornom pozivanju na ranije rezolucije, pre svega na Rezoluciju 1441 iz 2002. godine, koja sama po sebi nije izričito odobrila upotrebu sile.

Rat na Bliskom istoku: Bombardovan Teheran, Jerusalim pod projektilima, Netanjahu negira da je „uvukao“ Trampa u rat

Rat na Bliskom istoku: Bombardovan Teheran, Jerusalim pod projektilima, Netanjahu negira da je „uvukao“ Trampa u rat

Ipak, u svim navedenim slučajevima SAD gradile su savezništva, nisu delovale unilateralno i bez angažovanja drugih država kao saveznika, te da su ulagale ozbiljne napore u izgradnju međunarodne podrške svojim ciljevima u okviru Ujedinjenih nacija. Izuzetak u tom smislu predstavlja operacija „Bogomoljka“ iz 1988. godine, kada je Ronald Regan, ideološki uzor Trampa, pozivajući se na pravo samoodbrane nakon što je američki ratni brod naleteo na minu, bombardovao iranska naftna postrojenja i brodove ratne mornarice.

Imajući u vidu da ne postoji nijedna rezolucija Ujedinjenih nacija koja bi opravdala vojnu intervenciju SAD i Izraela protiv Irana 2026. godine, može se zaključiti da bilo kakvo pravno ili etičko poređenje te intervencije sa prethodno navedenim primerima angažovanja UN, kako u slučaju iranskog teokratskog režima, tako i u slučaju nacionalističkog režima Milošević-Šešelj, ne može izdržati ozbiljnu pravnu analizu.

Drugim rečima, koliko god da je politika velikih sila bila selektivna, licemerna i često vođena sopstvenim interesima, ipak je postojao univerzalni konsenzus o prirodi režima Milošević-Šešelj, o karakteru iračko-iranskog rata i o problemu razvoja iranskog nuklearnog programa, kao i međunarodno-pravni okvir u kojem se raspravljalo o stepenu nasilja, pretnji po međunarodni mir i mogućnosti primene sile od strane UN. Upravo je taj okvir doveo do obustavljanja ratnih dejstava i stabilizacije prilika na prostoru bivše SFRJ, do okončanja rata između Iraka i Irana i do ograničavanja iranskog nuklearnog programa i njegovog stavljanja pod međunarodni nadzor.

Nasuprot tome, u slučaju američko-izraelske intervencije protiv Irana 2026. godine ne postoji ni univerzalni međunarodni konsenzus, ni odgovarajući pravni okvir, ni odluka Saveta bezbednosti koja bi mogla poslužiti kao osnov za upotrebu sile. Upravo zato ova intervencija predstavlja kvalitativno drugačiji slučaj: ne pokušaj sprovođenja međunarodnog prava, ma koliko ono bilo selektivno i nedosledno primenjivano, već njegovo otvoreno zaobilaženje.

U tom smislu, problem nije samo u tome što su velike sile još jednom pokazale spremnost da deluju u skladu sa sopstvenim interesima, već u tome što je ovde sila sama sebi dodelila legitimitet, bez posredovanja univerzalnih institucija i bez minimalnog pravnog pokrića koje je, u prethodno navedenim slučajevima, makar formalno postojalo.

Dakle, u slučaju Irana dolazi do preokreta politike SAD. Tramp je još tokom prvog mandata, 2018. godine, jednostrano povukao Sjedinjene Države iz mehanizama predviđenih Rezolucijom 2231 i nuklearnim sporazumom sa Iranom.

Tokom drugog mandata usledila je dalja eskalacija: najpre je u junu 2025. bombardovao iranska nuklearna postrojenja, a potom je krajem februara 2026. godine, bez ikakvih konsultacija u okviru Ujedinjenih nacija i bez saveznika, pokrenuo operaciju „Epic Fury“ protiv Irana, očigledno imenovanu po uzoru na Reganovu intervenciju na Grenadi 1983. godine, pod nazivom „Urgent Fury“. Takav preokret, međutim, ne može se objasniti samo promenom spoljnopolitičke taktike, niti isključivo interesima velikih sila. Analiza ovog napada ne može se svesti ni na klasična tumačenja interesa, bilo klasnog, bilo imperijalnog, niti na špekulativne finansijske račune kladioničarskog mentaliteta, od cene sirovina do procene najpovoljnijeg trenutka za početak rata.

Ona nužno otvara pitanje ideološkog, političkog i psihološkog profila aktera koji takve odluke donose. Upravo tu dolazimo do Trampa i Netanijahua. Obojica imaju duboke probleme sa zakonom, a još dublje sa elementarnim moralnim ograničenjima moći. U tom smislu više podsećaju na politički uzdignutu verziju kriminalnog mentaliteta nego na odgovorne državne lidere. San takvog uma nije poredak, nego njegov slom; nije zakon, nego trenutak kada zakon prestaje da važi za one koji raspolažu silom.

To je isti onaj horizont koji je izvesni Neša sa Vračara, sa Skaj aplikacije, izrazio sa više istine nego čitave armije ciničnih geopolitičkih komentatora: „…samo da krene anarhija. Ja se nadam da će da padne ceo svetski poredak i da će da nastane bezakonje.“

Upravo to je njihova prava ideološka metafizika: ne sloboda, ne demokratija, ne ljudska prava, nego čežnja za svetom u kojem nema normi, a ima samo plena. Kada se takvi ljudi pozivaju na civilizaciju, to ne zvuči samo licemerno, nego pornografski cinično. Rat bez pravnog osnova, koji vode ili podstiču takvi lideri, ne može se objasniti nikakvom „nužnošću“ međunarodnih odnosa.

Ovde nije reč o racionalnoj proceni interesa, već o autokratskoj mešavini paranoje, mesijanstva, ličnog opstanka na vlasti i dubokog straha od drugoga. To je isti obrazac koji smo više puta gledali kod različitih neo-nacionalističkih lidera: precenjivanje sebe, potcenjivanje protivnika i pogrešna procena reakcije treće strane. U slučaju Miloševića to su bili Srbi, Hrvati i Zapad; u slučaju Putina Rusija, Ukrajina i Zapad; u slučaju Trampa i Netanijahua Amerikanci i Izraelci, Iranci i ostatak sveta. Takve politike se po pravilu završavaju strateškim promašajima, upravo zato što stvarnost uporno odbija da se pokori njihovim fantazijama moći.

Posebno zabrinjava ideološka dimenzija ovog sukoba. Naime, kada politički predatori, koje odlikuje ono što je Tramp nazvao „killer instinct“, imaju podršku fanatizovanih religioznih saradnika ili „tehnofeudalaca“ koji u njima prepoznaju mesijanske figure u borbi između „dobra“ i „zla“, prostor za racionalno ograničavanje nasilja dodatno se sužava.

Tada više nije reč samo o geopolitici, već o psihološkoj i simboličkoj proizvodnji legitimiteta za nasilje. Rat u tom okviru prestaje da bude čak i cinična geopolitička računica i postaje deo šire simbolike navodnog spasenja, iskupljenja i „istorijske misije“ „izabrane nacije i izabranog pojedinca“. U takvoj simboličkoj matrici i smrt drugih ljudi postaje podnošljiva, pa čak i poželjna, jer se podvodi pod viši cilj. Reč je o jednom od najopasnijih oblika politike, zato što spaja državnu moć, ideološki fanatizam i odsustvo empatije.

Da takva ideologija, koja se u konkretnim slučajevima sa pravom može okarakterisati kao nacionalizam, nije destruktivna samo po druge, već i samoubilačka po sopstveno društvo, pokazuju i noviji podaci međunarodnog istraživanja Pew instituta iz 2025. godine. U njemu su SAD jedina od 25 ispitivanih zemalja u kojoj više ljudi smatra da su moral i etika njihovih sugrađana loši nego dobri – 53 odsto prema 47.

Drugim rečima, društvo koje sebe rado predstavlja kao normativni centar sveta većinski više ne veruje ni u moralni kvalitet sopstvenog društvenog tkiva. Ti podaci vrlo jasno ukazuju na to da ideologija legitimizovane sile u odbrani sakralizovane nacije, proizvodi moralnu paniku i političku imaginaciju pretnje i bezakonja, razara poverenje unutar samog društva i na taj način produbljuje njegovu polarizaciju.

Zbog toga se ovi nalazi analitički ne mogu odvojiti od perioda siledžijske vladavine Trampa, njegovih belih suprematista, evangelističkih fanatika i „tehnofeudalaca“, niti se može odvojiti nasilje koje Tramp i Netanijahu sprovode u okviru svojih država od onoga koje sprovode u međunarodnim odnosima. Do sada je to možda najočiglednije bilo na primeru Netanijahuove nacionalističke ideološke i političke percepcije, koja sve muslimane, a ne samo Iran, vidi kao egzistencijalnu pretnju po „Veliki Izrael“.

Ideološka razlika u shvatanju sveta i mesta Izraela u njemu između sadašnje nacionalističko-teološke vlade „Velikog Izraela“ i onog Izraela koji je bio sposoban za političku racionalnost i mir najbolje se vidi na primeru sudbine Jicaka Rabina, heroja Izraela i čoveka koji je zajedno sa Jaserom Arafatom dobio Nobelovu nagradu za mir, a koga je 1995. godine ubio jevrejski nacionalista.

Zato je posebno licemerno kada se protagonisti takvih politika pozivaju na moral. Još je apsurdnije kada propovednici „ofanzivnog realizma“ pokušavaju da iz moralne perspektive kritikuju njihove ekscese, pošto upravo oni godinama tvrde da u međunarodnim odnosima nema mesta moralu. Ako nema morala, onda nema ni osnova za zgražavanje nad Trampom i Netanijahuom.

Ako ga, međutim, ipak ima, onda čitava konstrukcija o prirodnosti sile i hegemonije pada u vodu. Tada se ponovo vraćamo osnovnoj istini: međunarodni odnosi nisu oslobođeni etike samo zato što su sukobi među državama opasniji i složeniji od sukoba među pojedincima.

Međutim, ono u čemu su se Tramp i Netanijahu, osokoljeni intervencijom u Venecueli i razaranjem Gaze, očigledno preračunali jeste sama priroda iranskog režima. Ona je u bitnim elementima istovetna sa hrišćanskim i jevrejskim fundamentalizmom: ne daje samo obećanje smisla postojanja u ovom životu, već osmišljava i postojanje nakon smrti. Upravo ta ideološka postavka besmrtnosti daje teokratskom režimu daleko veću snagu i izdržljivost nego što ju je mogao imati neki populistički socijalizam latinoameričkog tipa, poput onog Nikolasa Madura.

Napad SAD i Izraela stoga nije samo još jedan ratni čin u nizu svetskih brutalnosti. On predstavlja simptom dublje krize međunarodnog poretka i pokušaj njegove otvorene suspenzije od strane onih pojedinaca koji veruju da su dovoljno moćni da stoje iznad prava. Iznad svega, to je reinkarnacija ideologija i mentalnih sklopova za koje smo verovali da su istorijski poraženi 1945. godine.

Upravo zato je važno nazvati stvari pravim imenom: ovo nije odbrana slobode, nije zaštita mira i nije civilizacijska misija. Ovo je demonstracija sile lišena pravnog osnova, ograničena jedino odnosom moći i vođena političkim figurama koje sopstvene paranoje, interese i fantazije projektuju na sudbinu čitavih društava.

Iran na putu ka večnom ratu

Iran na putu ka večnom ratu

Problem Srbije je u tome što upravo onaj deo javnosti koji najglasnije govori o navodnom urušavanju međunarodnog poretka i večitoj dominaciji prava jačeg, kako unutar društva, tako i u međunarodnim odnosima, vrlo često pokazuje i sklonost da takvu silu i sam primeni, kao i da se poistoveti sa onima koji je demonstriraju, čak i onda kada je ona očigledno protivpravna, destruktivna i dugoročno samoubilačka.

Dovoljno je podsetiti se podrške koju je Tramp uživao u delu srpskog javnog mnjenja, indukovane šešeljevskom fascinacijom veličinom, grubošću i navodnom nacionalnom superiornošću. Upravo tu postaje vidljivo da teza o svetu u kojem oduvek vlada samo pravo jačeg, individua ili grupa, nije politički nevina: ona vrlo lako prerasta u opravdavanje sopstvene fascinacije silom i upotrebi iste.

Ako Srbija, kao što to, na primer, javno zagovara Vulin na primeru Kosova, ponovo upadne u zamku hegemonističkih, mesijanskih i nacionalističkih narativa koji gotovo neminovno vode tzv. „preventivnoj“ upotrebi sile, završiće kao i devedesetih: moralno kompromitovana, politički izolovana i materijalno razorena.

Iskustvo bi nas moralo naučiti da nacionalistička fascinacija „silom“ i vojnom moći, opravdavana stvarnom, ali češće imaginarnom pretnjom, ne vodi ni bezbednosti ni dostojanstvu, već upravo suprotno: u degradaciju poverenja, dalju eroziju društvene kohezije unutar srpskog društva i nove poraze u regionalnom kontekstu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

$bp("TargetVideo_74022245",{"video":"2531577","width":"16","height":"9","id":"40420"})

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Ekonomija • 20.03.2026. 12:14 Objavljene nove cene goriva koje će važiti do 27. marta

Objavljene nove cene goriva koje će važiti do 27. marta

Ekonomija • 20.03.2026. 06:00 Očekuje se rast cena goriva u Srbiji i ovog petka, ne pomažu ni mere države: Koliko su do sada porasle cene dizela u Evropi?

Očekuje se rast cena goriva u Srbiji i ovog petka, ne pomažu ni mere države: Koliko su do sada porasle cene dizela u Evropi?

Život • 20.03.2026. 20:15 Loto rezultati: Koji brojevi su izvučeni u 23. kolu?

Loto rezultati: Koji brojevi su izvučeni u 23. kolu?

Scena • 19.03.2026. 21:27 Marina Perazić za Danas pred poslednji koncert u Beogradu: "Opraštam se dostojanstveno"

Marina Perazić za Danas pred poslednji koncert u Beogradu: "Opraštam se dostojanstveno"

Politika • 19.03.2026. 22:13 Kako se u Kragujevcu pripremaju za miting SNS-a u Beogradu: Sve je isto k’o i ranije, ali i nije...

Kako se u Kragujevcu pripremaju za miting SNS-a u Beogradu: Sve je isto k’o i ranije, ali i nije...

© Danas