Do patoloških razmera smo se navikli na nenormalnost, pa ne reagujemo ni na neverovatne stvari. Jedan užasan podatak – dobijen je matematički iz više izvora i nije diskutabilan – umesto da nas motiviše na žestoku osudu vlasti, gotovo je pao u zaborav: naše pruge i putevi su duplo (po nekim pokazateljima i mnogo više!) skuplji nego u Skandinaviji, iako nam logika kaže da je faktičko stanje obratno, jer tamo su predeli mahom kameniti i iziskuju mnogo više tunela i mostova nego naši, koji se grade na mnogo mekšem, mahom zemljanom tlu!

Kako je to moguće? Teoretski, postoje samo dva odgovora: ili se razlika između stvarne i zvanične cene stavlja u nečije džepove ili su oni koji sklapaju takve poslove toliko neupućeni da plaćaju duplo više od realnih cena.

U našem jeziku toliko naivne i neupućene ljude nazivamo totovima, krajnjim neznalicama. Očigledno, ovo drugo nije slučaj – javni tenderi su brana od grešaka te vrste: da se određeni projekat ne plati previše, već shodno trenutnoj konjunkturi.

Preostaje samo drugi odgovor – da se pola (i više) novca sliva u džepove onih koji sklapaju ugovore, a to je kod nas državna vrhuška u širem smislu (nosioci moći): visoki funkcioneri sa svojim rođacima i prijateljima.

Oni dobijaju milione ili čak desetine miliona, a izvođači i podizvođači dobijaju srazmerno poziciji koju zauzimaju u piramidi režima. Kod mnogih funkcionera to je bogatstvo očevidno – luksuzna kola, ogromne kuće, vile sa bazenima… a mnogi taj ilegalan prihod drže na tajnim računima ili u........

© Danas