U aktuelnoj živoj polemici o tome ko može da se bavi psihoterapijom često se čuje argument da nije slučajno da su osnivači najuticajnijih psihoterapijskih pravaca bili psihijatri ili klinički psiholozi. Iz toga se izvodi zaključak da je psihoterapija po svojoj prirodi nužno vezana za te osnovne profesije.

Istorijski gledano, tačno je da su mnogi utemeljivači velikih terapijskih škola imali medicinsko ili psihološko obrazovanje. Sigmund Frojd bio je lekar i neurolog. Aron Bek, osnivač kognitivne terapije, psihijatar. Albert Elis, tvorac REBT-a, klinički psiholog. Marša Lajnen, koja je razvila dijalektičko-bihejvioralnu terapiju, takođe je psihološkinja. Karl Rodžers, utemeljivač klijentom usmerene terapije, bio je psiholog. Viktor Frankl, osnivač logoterapije, bio je neurolog i psihijatar. Erik Bern, tvorac transakcione analize, bio je psihijatar. Irvin Jalom, jedan od najpoznatijih savremenih egzistencijalnih terapeuta, takođe je psihijatar.

Ali iz ove činjenice ne sledi ono što se pokušava dokazati. Ono što je ključno jeste da su svi ti autori svoje modele razvili upravo izlazeći iz medicinskog i kliničkog diskursa, a ne produbljujući ga. NJihove teorije nisu nastale iz dijagnostičkih klasifikacija, nozologije ili farmakološkog modela, već iz filozofije, fenomenologije, teorije komunikacije, egzistencijalne analize, relacione dinamike i neposrednog psihoterapijskog iskustva.

Rodžers je svoju terapiju zasnovao na fenomenološkom razumevanju subjektivnog doživljaja, a ne na kliničkoj dijagnostici. Franklova logoterapija proistekla je iz egzistencijalne filozofije i iskustva logora, a ne iz psihijatrijske klasifikacije poremećaja. Bern je razvio transakcionu analizu kroz proučavanje komunikacionih obrazaca i skriptnih poruka, a ne kroz medicinski model bolesti. Jalom je eksplicitno naglašavao da egzistencijalna terapija svoje temelje ima u filozofiji, a ne u psihopatologiji. Drugim rečima, njihova osnovna diploma nije bila izvor njihovog psihoterapijskog modela. Naprotiv, ona je često bila polazna tačka iz koje su morali da izađu kako bi razvili novu praksu.

Ovde dolazimo do ključne razlike: geneza neke discipline nije isto što i njena ontologija (priroda, suština njenog bića). Rani osnivači psihoterapijskih pravaca jesu većinom bili lekari ili psiholozi,........

© Danas