Uvek kada neko poželi da ovlada svim porama jednog društva, neizbežno upada u paradoks: što više steže obruč kontrole, to mu se više stvari otima. Kao kapetan koji pokušava da zapuši sve rupe na brodu. Što uspaničenije krpi rupu na jednom mestu, to brže voda prodire na drugom.

Psihologija nas uči da težnja ka apsolutnoj kontroli dolazi iz nesigurnosti i straha, a ne iz snage i samopouzdanja. Oni koji žele da imaju potpunu vlast nad drugima, da kontrolišu i sitnice i krupne događaje, zapravo ne podnose osećaj sopstvene nemoći i nepredvidljivost sveta. Oni u sebi nose haos, koji ih plaši, koji zato projektuju spolja i od kojeg se brane uspostavljanjem kontrole nad okruženjem.

Američka psihološkinja Elen Langer je sedamdesetih godina opisala „iluziju kontrole“, kao sklonost da precenjujemo sopstveni uticaj nad složenim, dinamičnim procesima. Ta iluzija je opasna jer tera osobu da poveruje da može da predvidi i „zatvori“ svaku pukotinu koja bi ugrozila njenu odbranu od unutrašnjeg nereda i nesigurnosti. Ali život nije partija šaha. Što je sistem rigidniji i beskompromisniji, to je i krhkiji: umesto da bude čvrst, postaje lomljiv, jer se ne savija, već puca. Puca i kontrolor po svim šavovima.

Socijalna psihologija pokazuje da ljudi, bez obzira na pritiske, prinude i infuzije šarenih laži, nisu pasivni objekti. Kada im se oduzme osećaj samoodređenja i slobodne volje,........

© Danas