Kome je, zapravo, sada bivši predsednik ove države obećao četiri godine bola i tuge, kako kaže pesma koju je naručio na oproštajnoj proslavi u Predsedništvu Srbije, a koju je posvetio svojim političkim protivnicima?

Ponedeljak, 15 sati i koji minut. Zvono na vratima. Pogledam kroz špijunku i spazim dve devojke s nekakvim sveskama u rukama. Mi smo ispred Srpske napredne stranke, reče jedna. Obe imaju prijatna, osmehnuta lica, ali im u očima prepoznajem nelagodnost. Doviđenja, rekoh, trudeći se da ne zvučim previše grubo. Doviđenja, hvala vam, rekoše.

Zatvaram vrata i pitam se šta im se dogodilo.

Naravno da objašnjenje može biti benigno i jednostavno – žele da zarade koji dinar. A šta će zaokružiti 25. oktobra, to je pitanje, ukoliko im ne budu tražili da slikaju listić. Na trenutak me podsetiše na Jehovine svedoke, koji se takođe nenajavljeni pojavljuju sa stisnutim knjižicama pod pazuhom, tihi, blaženi. Ipak, ima razlike. Jehovinih svedoka mi nije žao, a ovih devojaka jeste. Nije isto kad gledaš pristalice vlasti na ekranu i kad ti ovako iznenada dođu na vrata. Pojave se njih dve, na prvi pogled, sasvim obične devojke, rekla bih, u ranim dvadesetim, obe sređene za tu priliku, u svetlim haljinama, obe s naočirama na licu. Osmeh je uvežaban, blag, ali i sramežljiv. Smeše se kao deca koja su nešto skrivila i od roditelja traže oproštaj. Ali, ono što ću iz njihovih očiju očitati tek pošto zatvorim vrata, pošto promine neko vreme za koje me ta slika nikako ne napušta, jeste strah. Možda strah od reakcije onoga ko otvara vrata. Plašimo se jedni drugih. I to je možda i najgora stvar koju je vlast učinila sopstvenom narodu, jer taj strah neće nestati preko noći kad padne ovaj režim.

Osim reagovanja stanara na njihovo pojavljivanje pred vratima, čega se možda još plaše ove devojke prijatnih lica uokvirenih naočarima? NJihovi vršnjaci većinski su na ulicama, odakle su već ušli u istoriju, kakav god bio ishod predstojećih izbora. Da li je to strah da će ih trajno........

© Danas