Dok sam posmatrala na TV-u prizore veselja u šatorskom naselju ispred zgrade Skupštine, grupu žena koje kroz širok osmeh izvikuju neke parole, cupkaju u ritmu muzike, nečemu se raduju, i sve to da bi se narugale ženi prekoputa koja štrajkuje glađu tražeći pravdu za svog sina nastradalog pod nadstrešnicom – prisetih se jednog davnog događaja iz mog ličnog iskustva, kao primera odsustva ženske solidarnosti, koji će u ovom kontekstu delovati nevino, čak banalno.

Tokom časova joge u jednom beogradskom sportskom centru, našu instruktorku iznenada je zamenio instruktor koji je s nama krenuo da radi ono što se zvalo muškom jogom, uprkos tome što je među polaznicima bilo dvadesetak žena i tek poneki muškarac, često nijedan, a nikad više od trojice. Muška joga podrazumeva napornije vežbe i veće opterećenje za zglobove.

Žalile smo se jedna drugoj u svlačionici pre početka časa. Jednu počelo da boli rame, drugu koleno, treću stopalo. Moramo da se pobunimo, rekoh jedne večeri. Na kraju časa priđoh tom mladom mišićavom čoveku i saopštih mu našu primedbu, požalivši se i na svoj bol u zglobu leve šake koji je počeo otkako nam on vodi časove.

A vi samo izađite ranije iz položaja, reče ravnodušno. Da, ali posledice osetiš tek kasnije – nastavljala sam – dok si zagrejan ne možeš da prepoznaš trenutak kada treba izaći iz položaja, dodadoh revoltirano, dok su ostale žene, sve do jedne, ćutke rolale svoje prostirke i onako bose, ili u čarapama, nečujno napuštale salu, okrećući mi leđa. Ovo se događa pre više od 10 godina. Možda se u međuvremenu napredovalo u emancipaciji žena, a i moj uzorak sigurno nije reprezentativan, ali ova mala statistika svakako je poražavajuća. Na nepravdu, tada ispoljenu kao muška indolencija, reagovala je jedna od 20 žena.

I još jedan primer, star više od 20 godina. Moja kći je tada išla na balet četiri godine kod jedne Ruskinje, Irine. Uloga nas roditelja........

© Danas