Pre neki dan sam ponovo gledala dokumentarni film „Putinovi svedoci“ Vitalija Manskog o dolasku ruskog predsednika na vlast i predsedničkim izborima u Rusiji 2000. godine. Na opšte iznenađenje, Boris Jeljcin na Badnje veče 1999. saopštava da se povlači i vlast prepušta novoizabranom premijeru Vladimiru Putinu. Sledeće godine u Rusiji su održani predsednički izbori. Putin odlučuje da neće voditi klasičnu kampanju niti učestvovati u političkim debatama jer će, smatra, Rusi na osnovu onog što je do tada uradio zaključiti da za njega treba da glasaju.

Umesto spotova i reklama, angažovao je reditelja Manskog da ga prati i snima u stopu: susrete sa građanima, posetu razrednoj starešini, sastanke sa saradnicima, dolazak Toni Blera… Na dan izbora snimana biračka mesta, Putinov izborni štab, Jeljcin u kući sa kompletnom porodicom, Mihail Gorbačov kako glasa… Na izborima Putin pobedio sa 53 odsto glasova, drugoplasirani Genadij Zjuganov osvojio 23 odsto. Bili su to, u poređenju sa današnjim izborima, izgleda zlatni dani i maksimum ruske demokratije.

Šta me najviše dojmilo u filmu, pored urnebesno........

© Danas