Notorna činjenica da, kad uđeš u pogrešan voz, svaka sledeća stanica je pogrešna nije sasvim odgovarajuća metafora života koji građani Srbije žive poslednje tri decenije. Bar ne u poslednje dve godine. Naime, puna slika mora biti dopunjena podatkom da se voz, već neko vreme, nenavođen iz nekog kontrolnog centra, više ne kreće. Nema usputnih stanica, a kako nije isklizao, pravo je čudo. Stoji na peronu usred ničega, a simuliranje putovanja sve više liči na „Ćihu, ćihu, ćihuhu“ nekolicine u dvorištu neke ludare.

Izvinjavam se pacijentima zbog ove nekorektnosti, mada, kad malo bolje razmislim, da upotrebim tu jako popularnu reč „nekako“, svi smo nekako pacijenti, ne čini li vam se?

Ima li u ovom delu sveta zemlje i građana te zemlje koje jedan čovek mrcvari iz dana u dan ama baš svakim svojim nastupom, i to sa mesta predsednika Republike? Kakvo je to celogodišnje najavljivanje izbora: te biće tad, te obavestiću vas tad, te biće prvo ovi pa onda oni, te mora prvo Skupština, ali videćemo. Odista, na šta to liči osim na sprdačinu jednog čoveka kojom dokazuje šta? Da je gospodar ludare? Da mu se može? Da sve zavisi od njega?

I nije tu ceo problem. Čovek je sklon mrcvarenju drugih ljudi i pokazao je to nebrojeno puta. Šta je sa reakcijom? Zašto još uvek sa druge strane (svaka čast studentima, jedini se ne obaziru) nije usledio muk, već se na svako njegovo bacanje koske hvata........

© Danas