Leviti (Leviticus) režija i scenario: Edrijan Kjarela zemlja: Australija, 2026

Svakakvih diskutabilnih uputstava ima u tom 18. poglavlju Knjige Levitske Starog zaveta.

Recimo, na samom početku surovi ali brižni Gospod veli: „Nemojte činiti šta se čini u zemlji misirskoj, u kojoj ste živeli, niti činite šta se čini u zemlji hananskoj, u koju vas vodim, i po uredbama njihovim nemojte živeti. Nego moje zakone vršite i moje uredbe držite živeći po njima. Ja sam Gospod vaš“ (prevod Đuro Daničić).

Dakle, kada se u Švajcarskoj zateknete, labudove na Ženevskom jezeru slobodno pohvatajte, glave im otkinite i perje očerupajte, pa im potom tela goluždrava na ražnju pecite, jer samo ništavni tuđinski zakon kaže da se to raditi ne sme.

No, bez šale, u datom nalogu gospodnjem može se recimo primetiti i jedna od postavki društvene atmosfere koja omogućava bujanje antisemizitizma.

Sa istorijskom distancom uviđamo da to uopšte nije bilo uputno, da bi se preko korisnih momenata poput zabrane incestuoznih aktivnosti ili obljube životinja („i žena da ne legne pod živinče“, naglašeno je) stiglo do 22. stiha koji veli: „S muškarcem ne lezi kao sa ženom; gadno je“.

U datom prestupu našli su se junaci australijskog filma „Leviti“ koji za par dana počinje da igra i u srpskim bioskopima.

Sedamnaestogodišnji Naim (Džo Bird) se nakon smrti oca sa majkom (jedna od producenata Mia Vasikovska dodaje i svoj glumački kredibilitet u cilju uspešnije promocije filma) doseljava u provincijski gradić, uglavnom zato što u njemu postoji agilna ispostava evangelističke crkve čija je majka posvećena sledbenica.

Dramska ekspozicija je ekspresna a tempo samih scena smisleno usporen (film traje osamdesetak minuta), i u „in........

© Danas