…i živelo premotavanje.

U nedelju sam brzinski, sa daljinskim upravljačem u ruci – i tako je trajalo par sati – pogledao obeležavanje dva i po veka od potpisivanja američke deklaracije nezavisnosti.

Ako se pitate, „Do Pazuzua, zašto?!“, objasniću kasnije, iako takve svečanosti svakako nije loše malo ispratiti, u kojem god da slepom crevu sveta ili sve ređem raju na zemlji živite.

Amerikanci, kao građani države koja je predstavljala izvorno „društvo spektakla“ – tj. u kojem medijsko-kulturološka opsena nije bila usmerena samo ka patricijima – nisu nimalo umereni po pitanju proslavljanja državnih praznika.

Dodatno, i ne preterano drugačije od Srbije (videti efekte Vidovdana kroz istoriju), praznici, a posebno 4. jul, proizvode nacionalno jedinstvo glede mitova i njihove eksploatacije.

Osim retkih izuzetaka poput pokojnog Kurta Vonegata i njegove analize grotesknosti teksta američke himne koju je predstavio u romanu „Doručak šampiona“, patriotsko ludilo zahvata većinu društvenog spektra, od vojnika do umetnika, od Republikanaca do Demokrata.

„Mi smo najbolji, najprogresivniji, najslobodniji!“, viče se tada, i sve unutrašnje političke razlike bivaju sklonjene u stranu.

Osim kada se u izboru predsednika načini pogrešno skretanje kod Albukerkija.

Naime, Donald Tramp je ovaj put, i to na 250-godišnjicu zaista bitnog datuma novije istorije ljudskog roda, uspeo da stvori klimu u kojoj je Amerika imala „naše“ i „njihove“ proslave, koliko god da se pazilo da se to javno i ne izgovori.

Tramp, pak, nije osetio obavezu da se uzdržava, i na pozornici u blizini Bele kuće je okupio svoje glasače, izvevši im uobičajeni repertoar.

Upozorenje zbog oluje je odložilo početak programa, te je predsednik kada se konačno popeo na binu prvo rekao da je par sati ranije bilo prisutno 375.000 ljudi, da bi u........

© Danas