Predstojeći susret Donalda Trampa i Vladimira Putina na Aljasci predstavlja samo još jedan primer ruske strategije prodavanja iluzije pregovaračke konstruktivnosti u diplomatskim procesima. U dosadašnjoj praksi, videli smo da to Moskva radi veoma uspešno koristeći svaki poklonjeni trenutak za kapitalizaciju vojnog momentuma i manipulaciju sa jedinstvom Zapada.

Putinove pregovaračke inicijative istorijski su se pokazale kao sofisticirane operacije kupovanja vremena, kao što je primer iz marta 2022. kada je Rusija pristala na direktne razgovore sa Ukrajinom u Istanbulu upravo u trenutku kada su zapadne zemlje usaglašavale novi paket sankcija. Tada su pregovori omogućili Moskvi da reorganizuje snage, konsoliduje pozicije na okupiranim teritorijama i pripremi se za dugotrajan konflikt, dok je istovremeno testirala spremnost Zapada za ustupke.

Nakon toga je Putin u maju ove godine predložio pregovore u Istanbulu upravo kao odgovor na ultimatum SAD i evropskih država za bezuslovni 30-dnevni prekid vatre. Umesto da pristane na prekid vatre, on je predložio „direktne razgovore bez preduslova“, što je predstavljao uspešan diplomatski manevar, kao i 2022.

Predstojeći susret na vrhu je ruska strana inicirala samo dan pre stupanja na snagu Trampovih „veoma oštrih tarifa“ Rusiji i uvođenja sekundarnih tarifa za zemlje koje trguju s Moskvom, posebno u pogledu nafte i gasa što bi moglo uticati na zemlje poput Kine, Indije i Turske. I ovaj predlog očigledno sledi obrazac aktuelne ruske spoljnopolitičke strategije kupovanja vremena bez jasne namere da se potpuno i dugoročno zaustave borbena dejstva i da zaraćene strane pristupe mirovnim pregovorima.

Ruska pozicija

Aktuelni ekonomski paradoks u Rusiji težišno određuje i njenu pregovaračku strategiju. Uprkos tome što je postala najsankcionisanija zemlja na svetu, ruska ekonomija zadržala je izvesnu otpornost zahvaljujući militarizovanom privrednom modelu koji nije dugoročno održiv. Vojna potrošnja postavljena je na postsovjetski rekord od 7,2 % BDP-a za 2025. sa tendencijom daljeg rasta. Nema sumnje da bi u aktuelnim geopolitičkim odnosima, ruska ekonomija mogla biti održiva i u narednih nekoliko godina što bi omogućilo Kremlju finansijsku otpornost ratnih dejstava najmanje do 2027.

Međutim, ova otpornost ima svoju cenu. Rusija ulazi u fiskalnu krizu – federalni rashodi u 2024. godini dostigli su 20% BDP-a i verovatno će ostati na tom nivou u 2025, pri čemu 41% ide na vojsku i bezbednost u širem kontekstu. Nacionalni fond blagostanja se ubrzano troši sa predikcijom da će se do 2026. potpuno ugasiti, što će........

© Danas