Nekada davno, tamo pred kraj prošlog veka, većina kafana u Beogradu se zatvarala u jedanaest. Ono malo klubova gde je odlazila elita nije nam bilo pristupačno, a par bircuza koji su su radili celu noć bili su rezervisani za ljudski talog koji je krvavim očima gledao oko sebe čekajući da uz mali vinjak i kiselu, pregura još jednu noć.

Najomraženija reč za klince koji nisu znali šta da rade sa navalom testosterona i energije bila je “fajront”. Izrečena kroz usta dustabanlijskog konobara sa otečenim venama na nogama, u zamazanoj beloj bluzi i nakrivljenoj crnoj kravati, zvučala je kao finalna presuda na koju se ne ulaže prigovor. Značilo je da se mora ići dalje, negde u noć, bilo gde, samo ne kući. To je bio poslednji izbor, rezervisan za gubitnike (koji se danas otmeno zovu “luzeri”).

Ipak, i pored gašenja svetla baš u trenutku kada je svima najlepše, predaja nije bila opcija. Glad za avanturom, za očekivanjem da se desi nešto lepo i da baš ta noć ostane u sećanju, bila je jača od svih pravila i normi. Život se selio negde drugde, jak, neobuzdan i neuništiv. Klupa u parku gde se razgovor nastavljao uz pivo iz dragstora, gluvarenje po Knezu u nadi da će se pogled na trenutak ukrstiti sa nekom devojkom bistrih očiju koja dugim koracima premerava ulicu, strastveni poljupci u mračnom haustoru… Grad je živeo, vibrirao i mi smo celim svojim bićem osećali taj “vibe”. Jedino što nismo znali da se to tako zove. “Vibe” je došao mnogo kasnije, a za nas je tada to bio osećaj u stomaku, atmosfera koja nas je nosila i koju nismo ni znali, a ni pokušavali da opišemo. Jednostavno smo je živeli i nosili je sa sobom.

Sve oči su uprte u studentsku listu, zbog toga se i postavlja logično pitanje

Sve oči su uprte u studentsku listu, zbog toga se i postavlja logično pitanje

Beograd je tada bio siv, mračan i čađav, ali u našim očima najlepši na svetu, bio je grad........

© Danas