Nekada davno, tamo pred kraj prošlog veka, većina kafana u Beogradu se zatvarala u jedanaest. Ono malo klubova gde je odlazila elita nije nam bilo pristupačno, a par bircuza koji su su radili celu noć bili su rezervisani za ljudski talog koji je krvavim očima gledao oko sebe čekajući da uz mali vinjak i kiselu, pregura još jednu noć.

Najomraženija reč za klince koji nisu znali šta da rade sa navalom testosterona i energije bila je “fajront”. Izrečena kroz usta dustabanlijskog konobara sa otečenim venama na nogama, u zamazanoj beloj bluzi i nakrivljenoj crnoj kravati, zvučala je kao finalna presuda na koju se ne ulaže prigovor. Značilo je da se mora ići dalje, negde u noć, bilo gde, samo ne kući. To je bio poslednji izbor, rezervisan za gubitnike (koji se danas otmeno zovu “luzeri”).

Ipak, i pored gašenja svetla baš u trenutku kada je svima najlepše, predaja nije bila opcija. Glad za avanturom, za očekivanjem da se desi nešto lepo i da baš ta noć ostane u sećanju, bila je jača od svih pravila i normi. Život se selio negde drugde, jak, neobuzdan i neuništiv. Klupa u parku gde se razgovor nastavljao uz pivo iz dragstora, gluvarenje po Knezu u nadi da će se pogled na trenutak ukrstiti sa nekom devojkom bistrih očiju koja dugim koracima premerava ulicu, strastveni poljupci u mračnom haustoru… Grad je živeo, vibrirao i mi smo celim svojim bićem osećali taj “vibe”. Jedino što nismo znali da se to tako zove. “Vibe” je došao mnogo kasnije, a za nas je tada to bio osećaj u stomaku, atmosfera koja nas je nosila i koju nismo ni znali, a ni pokušavali da opišemo. Jednostavno smo je živeli i nosili je sa sobom.

Sve oči su uprte u studentsku listu, zbog toga se i postavlja logično pitanje

Sve oči su uprte u studentsku listu, zbog toga se i postavlja logično pitanje

Beograd je tada bio siv, mračan i čađav, ali u našim očima najlepši na svetu, bio je grad gde se dešavaju čudesne stvari. Samo je trebalo biti na pravom mestu i u pravo vreme. Zvuči neverovatno, ali smo uspevali da se bez mobilnih telefona dogovorimo za viđanje, da se družimo bez društvenih mreža i da se zaljubljujemo u prave, realne osobe sa kojima smo razmenjivali reči i poglede, a ne poruke. Bilo je to analogno vreme kada su se ljudi gledali u oči i imali nekoliko prijatelja, onih pravih, koji su imali strpljenja da slušaju o neuzvraćenoj ljubavi i sposobnost da sve preokrenu na šalu i zezanje koje je lečilo bolje od svakog antidepresiva.

Onda smo, nekako, preko noći, prešli iz analognog u digitalni život. Brzo, prebrzo, kao kada bi čovečanstvo iz kamenog doba uletelo pravo u industrijsku revoluciju. Bez najave, bez pripreme, sposobnosti da se sa time suočimo. Duboka država nam je preko svojih izaslanika Gejtsa, Džobsa i Cukerberga, bacila kosku koju smo počeli da glođemo. Kao u transu, kao da smo to jedva čekali, počeli smo da buljimo u ekrane i hvalimo se brojem “prijatelja” na mrežama. “Prijatelja” koje nikada u životu nismo videli. Krenuli smo da “lajkujemo” i “sinujemo”, zamenili rečnik i elokvenciju znakovnim pismom i emotikonima.

Vratili smo se u pećinu iz koje smo nekada davno izbauljali, prekinuli razvoj društva, civilizacijsku liniju uspona, da bismo mogli da objavimo slike obroka u restoranu, sa letovanja ili “dejta”. “Selfi” je postao novi ID, naravno sa mnogo filtera i fotoshopa. Parovi se dopisuju mesecima i misle da su u vezi, pre nego što se odluče za prvi “dejt”. “Seen” je novo odbijanje, nešto što se nekada zvalo “korpa”, a tišina telefona postaje težina koju nosimo sa sobom.

Zamislite da ste nekada poneli fotoaparat u restoran, slikali šta ste pojeli i popili, otišli da razvijete film, napravili slike i onda ih pokazivali poznanicima. Verovatno bi vas gledali kao lunatika od koga treba pobeći što dalje. Ili da ste najintimnije detalje iz života delili sa potpunim neznancima? Neverovatno je postalo normalno. Upravo zato je pre nekoliko godina jedan zvaničnik CIA trijumfalno rekao veliku istinu: “Više nemamo potrebu nikoga da pratimo, ljudi nam daju svoje živote na tanjiru. Naši analitičari mogu za nekoliko minuta da naprave psihološki profil svakoga ko se ikada pojavio na društvenim mrežama”.

Za “milenijance” i “generaciju Z”, ovaj svet je sasvim normalan jer oni drugi ne poznaju. Rođeni su i odrasli uz internet i mobilne telefone i navikli su da žive u digitalnoj eri. Međutim, po prvi put u istoriji čovečanstva primećeno je da je nova generacija intelektualno slabija od prethodne. Decenijama unazad je važilo pravilo “Flaynnovog efekta”. Naime, prosečan IQ je rastao iz generacije u generaciju, pre svega zbog bolje ishrane, zdravstvene zaštite i obrazovanja. Sada mnoge studije pokazuju pad rezultata inteligencije kod mlađih generacija.

Uvesti licence za novinare i kazne za nadrinovinarstvo

Uvesti licence za novinare i kazne za nadrinovinarstvo

Danas oni imaju ogroman pristup informacijama, ali veći deo kognitivnog napora prebacuju na tehnologiju. Zbog toga se i kaže da su oni zarobljenici “spoljašnje memorije”. Manje čitanja knjiga, vreme provedeno pred ekranima i fragmentisana pažnja, doveli su do toga da se izgubi ljudski kontakt, onaj koji čoveka čini socijalnim bićem i koji ga određuje kao individuu. Zagazili smo u vreme laži, u vreme prevare, gde je sve moguće… do onog trenutka dok se ljudi ne pogledaju u oči.

Nove generacije sa blagim nipodaštavanjem gledaju na “boomer” generaciju. I tu prave veliku grešku. Mi “boomeri” smo odrasli na ulici, na hlebu i masti, pili vodu iz baštenskih creva, vraćali se uveče kući krvavih kolena i razbijenih glava, lečili su nas komovom rakijom i oblogama od slanine… preživeli smo Tita, Miloševića, ludačku inflaciju, ratove i prilagodili se digitalnom dobu. Uspeli smo i da ostarimo, a to nije mali podvig.

U Beogradu danas skoro sve radi 24/7. U svako doba dana ili noći možete videti mnogo ljudi na ulicama, ali “vibe” više ne postoji. Nema ga. Izgubio se negde u prelazu iz jednog u drugo doba. Grad je tih, ali ne zato što svi spavaju, već zato što su zadubljeni u ekrane svojih telefona. Kao da većina čeka onu prostu, spasonosnu poruku koja glasi: “Hej, gde si!?”

Poruku koja nikad neće doći.

Autor je novinar i pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Svet • 08.03.2026. 09:26 Američka ambasada u Oslu pogođena eksplozijom

Američka ambasada u Oslu pogođena eksplozijom

Svet • 09.03.2026. 15:24 UŽIVO Rat na Bliskom istoku: Izraelci poručuju da će sukob dugo trajati, danas dva leta Er Srbije za Rijad

UŽIVO Rat na Bliskom istoku: Izraelci poručuju da će sukob dugo trajati, danas dva leta Er Srbije za Rijad

Društvo • 07.03.2026. 18:54 Advokat Dušan Bratić izabran za predsednika Advokatske komore Srbije

Advokat Dušan Bratić izabran za predsednika Advokatske komore Srbije

Svet • 07.03.2026. 23:45 UŽIVO Rat na Bliskom istoku: Broj žrtava u Iranu porastao na 1.172, pogođeno skladište nafte u Teheranu

UŽIVO Rat na Bliskom istoku: Broj žrtava u Iranu porastao na 1.172, pogođeno skladište nafte u Teheranu

Svet • 09.03.2026. 07:02 Kini otete luke u Panami

Kini otete luke u Panami

© Danas