Kapitalni rashod nije jednokratni fiskalni događaj, nego početak dugoročne obaveze prema imovini koju je stvorio. Slučaj Puteva Srbije pokazuje šta se dešava kad ta obaveza nema pouzdanu evidenciju: država ne zna tačno šta poseduje, pa ni da li ono što troši na održavanje zaista čuva vrednost te imovine. Državna revizorska institucija je utvrdila da JP „Putevi Srbije“ godinama, pa i danas, u poslovnim knjigama nije evidentiralo više od četvrtine autoputeva kojima upravlja.

Kapitalna investicija predstavlja formiranje dugoročne aktive koja generiše buduće obaveze, a njena ekonomska vrednost zavisi od sposobnosti države da upravlja celim životnim ciklusom te aktive, od početnog izdatka do očuvanja funkcionalne i ekonomske vrednosti kroz buduće troškove eksploatacije, održavanja i rehabilitacije. Ako se ta druga dimenzija zanemari, nastaje privid fiskalne efikasnosti. Kapitalni rashod je izvršen, imovina je evidentirana, ali njena ekonomska vrednost ubrzano opada. Umesto očekivanog prinosa na javni kapital, država tada proizvodi negativnu stopu očuvanja imovine.

Greška nastaje kada se odluka o održavanju donosi isključivo kroz godišnji budžetski okvir. Klasičan problem je sledeći: ono što se uštedi danas, sutra neko mora da plati, obično skuplje. Racionalni vlasnik kapitala zato ne pita koliko može da smanji rashode za održavanje, nego koja struktura ulaganja minimizira ukupnu sadašnju vrednost troškova tokom životnog veka aktive. Šta pokazuju knjige Puteva Srbije

Putevi Srbije prošle godine udvostručili neto gubitak na 22,5 milijardi dinara

Putevi Srbije prošle godine udvostručili neto gubitak na 22,5 milijardi dinara

Kod JP „Putevi Srbije“ ova razlika nije teorijska. U Napomenama uz finansijski izveštaj za 2024. godinu, preduzeće samo navodi da je za održavanje putne mreže utrošeno 44,75 milijardi dinara, odnosno 95,76 odsto svih ostalih poslovnih rashoda. Reč je o kontu 532, „redovno održavanje“, koje se u celosti knjiži kao trošak tekuće godine.

Odvojeno od toga, u Napomeni o nekretninama, postrojenjima i opremi, stoji da su direktna povećanja osnovnih sredstava, kroz nove, kapitalizovane nabavke, u 2024. iznosila 14,15 milijardi dinara, uz amortizaciju od 15,29 milijardi. To je stvarna kapitalna komponenta, i ona postoji, samo je, u odnosu na tekući trošak, mnogo manja i knjiži se po sasvim drugačijoj logici.

Ta razlika u tretmanu nije bezazlena. Ono što se knjiži kao tekući trošak opterećuje samo godinu u kojoj je nastalo. Ono što se kapitalizuje stvara trajnu obavezu, amortizaciju koja se ponavlja svake naredne godine i kumulativno steže prostor za nove troškove u narednim programima poslovanja. Preduzeće nema razlog da traži da mu amortizacija raste brže nego što mora. Ima, naprotiv, razlog da što više toga proglasi za........

© Danas