Neću biti puno pametan niti inovativan ukoliko kažem da se iza priče o razvojnom planu Srbije do 2030. sa projekcijama do 2035. godine krije Vučićeva ogromna želja i nastojanje da na vlasti bude najmanje do te krajnje projektovane godine.

Zanimljivo, Vučić upravo te 2035. godine stiče formalni uslov za starosnu penziju, tako da bi, ukoliko zamišljeno bude sproveo u delo, on mogao da bude jedan od retkih u čitavoj istoriji Srbije koji je čitav produktivni deo života proveo na vlasti ili uz vlast, a da pritom nijedan sekund nije radio onaj posao za koji se obrazovao. Čak je i doživotni predsednik SFRJ, Josip Broz Tito, deo svog života proveo radeći kao mašinski bravar, tako da je u svojoj radnoj biografiji imao i tih nekoliko godina rada u struci.

Dakle, nije tajna šta se krije iza plana „2030“, ali za sada jeste skrajnuto i slabo se priča o tome šta je sve Vučić preuzeo kao obavezu da uradi kako bi, kao i do sada, uživao međunarodnu podršku za opstanak njegovog, u osnovi, mafijaškog režima na vlasti. Prema mom mišljenju, nekoliko stvari je ključno, pa ću ih obrazložiti.

Spoljnopolitičko opredeljenje se sa nekadašnja „četiri stuba“ spoljne politike svodi na dva, i to Evropsku uniju i Izrael. Prema EU je već zauzeta pozicija spremnosti da se uđe u neki oblik „veze bez obaveza“, odnosno članstva bez prava na veto. O tome već i sam Vučić javno priča, čak je i napravljen savez sa Albanijom sa kojom se zajednički nastupa u tom pravcu. Deluje mi da je za Vučića ovakva pozicija pokušaj bežanja od rivalstva SAD-Kina, a da pritom ne ugrozi unutrašnju strukturu režima. Istovremeno, produbljivanje odnosa sa Izraelom je „ples sa jevrejskim lobijem“, i to sa njegovim najagresivnijim, vojnim delom.

Ideja je da se preko Tel Aviva pravi komunikacija i sa Vašingtonom. Otuda postoji ta povećana saradnja u pogledu prodaje i kupovine oružja između Srbije i Izraela i zbog toga je Srbija ostala jedina država u Evropi koja je kroz isporuke oružja postala neka vrsta učesnika sukoba........

© Danas