Američko malteški reditelj Aleks Kamijeri (Alex Camilleri) domaćoj publici predstavlja se filmom „Stablo masline“, koji ulaze u bioskope u Srbiji.

Nakon što je svojim debitantskim ostvarenjem „Luzzu“ privukao pažnju međunarodne filmske javnosti, Kamijeri nastavlja da istražuje život na Malti, društvene promene i sudare između tradicije i savremenog načina života.

U razgovoru za Danas govori o nastanku filma, ljudima i pričama koje ga inspirišu, ali i o tome šta znači stvarati filmove na malom mediteranskom ostrvu čije se lice ubrzano menja.

U filmu „Stablo masline“, Mar se sprema da napusti Maltu, ali susret sa Nenuom i tradicionalnom muzikom ovog ostrva postepeno menja njen pogled na stvari. Šta vas je prvobitno inspirisalo da ispričate ovu priču i kada ste shvatili da će muzika postati toliko važan deo filma?

Počeo sam da pišem „Stablo masline“ neposredno nakon što sam napustio Njujork i preselio se na Maltu, privremeno, kako sam tada mislio. U tom periodu živeo sam iz kofera i prvi put u životu osetio snažnu potrebu da pronađem dom, ili makar osećaj pripadnosti nekom mestu. Odrastao sam u malteškoj porodici koja je emigrirala sa ostrva nekoliko decenija ranije i tokom celog života pitao sam se: gde Maltežani pripadaju ako ne samim ovim ostrvima? Možemo li i dalje sebe da nazivamo Maltežanima ako njih nema? Šta se događa sa čovekom koji izgubi svoju zemlju?

Istovremeno, razvio sam fascinaciju za „għana“, tradicionalnu maltešku narodnu pesmu. Provodio sam mnogo dugih noći sa izvođačima ove muzike, upijajući njihove pesme i posmatrajući njihov svet. Ubrzo mi je postalo jasno da bih kroz ovu retku i nedovoljno istraženu muzičku tradiciju mogao da istražim sopstvena pitanja o identitetu i pripadnosti. Kada sam otkrio da „għana“ vuče korene iz agrarne prošlosti Malte, dobio sam dodatno samopouzdanje da ostvarim ono što sam zamislio: savremeni film o putovanju koji povezuje zemlju i muziku.

Iznenadilo me je i to što ova tradicija nije bila na izdisaju, kao što sam očekivao. Istina je da su mnogi njeni izvođači bili u poznim godinama, ali često sam viđao i mlade ljude kako učestvuju u izvođenju ove muzike. Njihovo prisustvo ulilo mi je nadu da bi ova priča mogla da se završi optimističnije od mog debitantskog filma „Luzzu“. Tradicionalno ribarstvo podložno je industrijskim i ekološkim pritiscima na način na koji muzika nije. Ne može se razbiti kao daska na čamcu. Muzika je nematerijalna, živi u nama i može da se prenosi bez kraja. To mi je pružilo nadu i omogućilo da zamislim kako bi jedan deo malteške kulture mogao da opstane uprkos brzoj modernizaciji koja trenutno briše nasleđe naših ostrva.

I „Luzzu“ i „Stablo masline“ duboko su ukorenjeni u Maltu, njene ljude i način života koji se menja. Šta vas privlači pričama koje proizlaze iz određenog mesta i kako postižete da one dopru do publike koja možda vrlo malo zna o tom mestu ili njegovoj kulturi?

Ne osećam da mi je zadatak da predstavljam maltešku kulturu. Ipak, osećam potrebu da pričam istinite, ljudske priče iz mesta koje me najviše fascinira. Malta je mesto na kojem pronalazim likove, istoriju i dramatične napetosti koje mi kao pripovedaču najviše znače.

Odrastajući u imigrantskoj porodici u Sjedinjenim Američkim Državama, morao sam da pričam priče o Malti. Ljudi su se pitali odakle potiče moje neobično ime. Gde se nalazi to ostrvo za koje je malo ko čuo i koje se često čak ni ne pojavljuje na svetskim mapama? Kakva je njegova istorija i ko su njegovi stanovnici? Kada se u adolescenciji u meni probudila fascinacija filmom, sanjao sam da spojim ljubav prema Malti sa ljubavlju prema kinematografiji. Vremenom je pričanje priča o ostrvu postalo i moj profesionalni poziv.

Kada se kulturni elementi pojave na ekranu, verujem da je važno da se prema njima ne odnosimo kao prema muzejskim eksponatima, već kao prema nečemu živom i sasvim prirodnom. Malteška kultura utkana je u živote likova koje prikazujem. Uvek me zanima trenutak u kojem nešto specifično za jednu kulturu postaje duboko univerzalno.

Verujem da što iskrenije i preciznije prikažete neko mesto, to će ljudi iz drugih sredina lakše u njemu prepoznati nešto svoje. To je jedan od prividnih paradoksa pripovedanja, ali iznova se pokazuje kao istinit: što nešto više suzite, to ono postaje veće.

Naša ostrva puna su priča kojima je retko bila posvećena ovakva filmska pažnja. Jedan deo........

© Danas